P. Krstić, A. Ostojić: Republika ljudi od pera (3)

Autori u svom radu pišu o jednoj možda najčudnijoj republici, koja to u prav(n)om ili teritorijalnom smislu i nije; o republici koja je odavno postojala, možda na neki način i dalje postoji, ali o kojoj bi se podjednako moglo reći i obrnuto; o republici koja je htela da bude i najuniverzalnija moguća po zahvatu i opet, intrinsično mada ne i po nepisanim propisima, najpartikularnija, najzahtevnija po legitimaciji članstva u njoj. Reč je o „republici ljudi od pera”. Krstić i Ostojić najpre govore o njenom nastanku i doprosvetiteljskom istorijatu, potom predstavljaju ambivalentno shvatanje uloge ljudi od pera u doba prosvećenosti, da bi u završnom delu teksta komentarisali (ne)mogućnost doslednog ostvarenja republikanskog idela.

„Respublica literaria detektovana je još 1417. godine, ali je na Evropu delotvorno proširena tek vek docnije blagodareći Erazmu. Moglo bi se reći da je, kako god nazvali tu „republiku”, ona predstavljala međunarodnu i nezavisnu, savremenim jezikom govoreći, „društvenu mrežu” koja je omogućavala prepisku i razmenu knjiga, rukopisa i antikviteta. Bila je laička „ustanova” ili, radije, jedna ustanova bez ustanovljenja, jedna praksa prerasla u običaj, jedna „platforma” načelno bez protokola i lozinki. Bez osnivačkog akta ili ma kog dokumenta koji bi se mogao nazvati utemeljujućim i odredbenim, postojala je i funkcionisala kao zajednica „umreženih” s onu stranu granica i pravila suverenih političkih zajednica Evrope – jedna u tom smislu otvorena zajednica koja je služila (isključivo?) „znanju” i omogućavala njegovu razmenu.To bi uostalom bilo jezgro definicija republike ljudi od pera koje se pronalazi kod većine savremenih interpretatora”, ističu Predrag Krstić i Aleksandar Ostojić.

Tekst čita Aleksandar Božović.
Urednica Olivera Nušić.