Evald Iljenkov: Kosmologija duha (3)

U ovom tekstu, pisanom 1956. godine, Evald Iljenkov je dao odgovor na pitanje o smislu i cilju postojanja razumnih bića u univerzumu. U skladu sa njegovom hipotezom, majka priroda je predodredila razumna bića da se suprotstave entropiji i da omoguće povratak umirućih svetova u prvobitno „vatreno” stanje. Sam autor je okarakterisao svoj rad kao: „Pokušaj da se u opštim crtama utvrdi objektivna uloga misleće materije u sistemu svetske interakcije (Filozofsko-poetska fantazmagorija zasnovana na principu dijalektičkog materijalizma)”.

Po rečima Iljenkova: „na nekoj, vrlo visokoj tački svog razvoja, misleća bića ispunjavaju svoju kosmičku dužnost i žrtvuju se, svesno proizvode kosmičku katastrofu, izazivajući proces suprotan toplotnoj smrti kosmičke materije, to jest inicirajući proces koji vodi do ponovnog rađanja mrtvih svetova u obliku kosmičkog oblaka užarenih gasova i pare… Tako, smrt mislećeg duha postaje istinski stvaralački čin, čin koji pretvara zaleđene pustinje međusvetskih prostora, uronjenih u mrak, u rotirajuću masu vrelih, svetlih, toplih solarnih svetova, sistem koji postaje kolevka novog života, novog procvata mislećeg duha, besmrtnog kao sama materija… Smrt duha koji misli, samim tim, postaje njegova besmrtnost. I jednom će opet, u beskonačno dalekoj budućnosti, nova bića u kojima priroda razvija misleći duh, kao i mi danas, posmatrati svetlucave zvezdane svetove na nebu iznad njihove Zemlje, ponosni zbog svesti da ovi svetovi svoje postojanje duguju nekeda nestalom mislećem duhu, njegovoj veličanstvenoj i prelepoj žrtvi”.

Preveli s ruskog Tanja Mijović i Danilo Barjaktarević.
Čitao je Aleksandar Božović
Urednici Tanja Mijović i Predrag Šarčević.