Prostori pijanizma – Majra Hes

Ukoliko bi se među glavne odlike engleske pijanističke škole ubrojale relativno gruba reljefnost tona i odsustvo izraženije kolorizacije, a sa njima i prevlast intelektualnog nad emocionalnim oblikovanjem muzičkog dela, onda bi se Majra Hes mogla izdvojiti kao tipična predstavnica ove, nacionalne, stilistike sviranja klavira u prvoj polovini prošlog veka. I premda je ovakvim postavkama tehnike engleska škola rano definisala svoje jasne identitetske odlike, ona je za razliku od nemačke, ruske ili francuske, tokom epohe uzleta nacionalnih izvođačkih stilova u 20. veku ostala marginalna evropska pijanistička škola, udaljena ne samo po geografiji, već i u širem istorijskom kontekstu, od glavnih tokova razvoja umetnosti sviranja na klaviru. Moguće, mada spekulativne razloge za ovu činjenicu mogla bi osvetliti jedna izjava Teodora Lešetickog iz 1906. godine koji je govoreći o ostrvskim talentima primetio kako kao pedagog, on „od Engleza može uvek očekivati dobre muzičare, dobre radnike, ali i loše izvršioce; Oni”, primećuje Lešeticki, „radom postižu ono što jedan Sloven čini instinktom; [jer] ih njihove glave služe bolje nego njihova srca...” Upadljiva veza nacionalne karakterologije i njegove projekcije u umetnosti, i pored brojnih stereotipizacija i banalizacija, ima i istorijske dokaze o kojima svedoče i same pijanističke prakse. I mada bi se umesto pojma „karaktera” možda istinitije moglo govoriti o efektima vladajućih „obrazaca” unutar jedne kulture, Majra Hes je sumirajući nacionalne odlike u domenu muzičkog izvođaštva, jednom prilikom ostavila zabeleženom svoju upitanost „Zašto nema više engleskih virtuoza? Budući da sam Engleskinja”, navodi Majra Hes, „mislim da znam odgovor. Previše smo nesigurni, previše samoanalitični, previše rezervisani. Naše vrline, ako o njima možemo govoriti, jesu hrabrost i uzdržanost i bila bi potrebna kakva ’kriza’ da bi se probudila i naša spontanost. Upravo napred navedene osobine jesu one koje virtuoz zapravo ne bi trebalo da ima. Jer, da bi bio virtuoz, on (ili ona) mora u sebi pre svega imati blistav osećaj samoubeđenja”, zaključuje Hes. Pojam „virtuoziteta” ovde bi trebalo shvatiti ne samo u užem smislu veštine spretnog sviranja brzih pasaža na koji Majra Hes očito ne misli, već uopšteno – kao slobodu kreativnog tumačenja muzičkog teksta, onu iskru lucidnosti koja preskače čin prevođenja zapisa u zvuk bez ostatka, već ga naprotiv odvodi ka prostorima njegove transcendencije kao stvarnog rezultata intencije svake velike umetnosti. Ipak, koliko je u svom pijanizmu reflektovala navedene, tipične karakteristike engleske pijanističke škole, Majra Hes je nesumnjivo posedovala neophodan individualni ’sastojak’ kojim je svoja čitanja muzičke literature činila istinski sugestivnim i uzbudljivim. Preteženo fokusirana na muziku baroka, klasicizma i nemačkog romantizma, svoje najbolje interpretacije ostvarila je u delima Baha, Mocarta, Šumana, Betovena i Bramsa.

Rođena 1890. godine u jevrejskoj porodici u Londonu, ova legendarna umetnica započela je da svira klavir u petoj godini, krećući se utabanim stazama sistemskog obrazovanja koje ni u čemu nije sadržavalo elemente euforičnog uzdizanja nesumnjivo velikog talenta u sredini u kojoj je odrastala. Sa sedam godina upisala je Triniti koledž za muziku, nastavljajući učenje na Gildhol školi, te na posletku na Kraljevskoj muzičkoj akademiji, na kojoj se kao jedino poznatije ime pod čijim je mentorstvom radila navodi Tobajas Matej, britanski pijanista i kompozitor u čijoj je klasi kasnije stasao i Kliford Kerzon. Svoj pijanistčki debi, Majra Hes je imala 1907, sa svega sedamnaest godina, izvodeći pod palicom Tomasa Bičama Betovenov Četvrti klavirski koncert, nakon čega će uslediti godine afirmacije na scenama Velike Britanije, ali i susedne Francuske i Holandije gde je u amsterdamskom Konserthebau tih godina imala i zapažen nastup sa orkestrom ove kuće i Vilemom Mengelbergom. Nakon pauze izazvane Velikim ratom, Hes nastavlja karijeru koncertne pijanistkinje i 1922. godine ostvaruje debitantski nastup u Sjedinjenim Državama gde stiče veliku naklonost publike, često nastupajući na tamošnjim scenama, samostalno i kao kamerni muzičar, te praveći neke od svojih prvih snimaka za Kolumbiju. Kao solista tokom karijere zabeležila je više tumačenja kapitalnih dela koncertantne literature Betovena, Šumana i Bramsa, a neka dela zahvaljujući živim snimcima i u više verzija. Među njima je i Bramsov Prvi klavirski koncert u de-molu, opus 15 čiji prvi stav u emisiji reprodukujemo u pratnji Bostonskog simfonijskog orekstra i Serža Kusevisckog. Lirski nastup klavira u interpretaciji Majre Hes ubrzo prerasta u smene evokativnih i dramatičnih raspoloženja koje pijanistkinja otelotvorava specifično čvrstim, u karakteru gotovo maskulinim gestovima za klavijaturom. Zvučne konfiguracije njenih motiva i pasaža uvek su u svojoj ekspresiji materijalistički dovršene i naglašeno plastične u konkretnosti i jasnoći plasmana muzičkih ideja.

Snažnih patriotskih osećanja i humane prirode, Majra Hes je veliku popularnost u Britaniji stekla tokom Drugog svetskog rata, organizovanjem gotovo dve hiljade koncerata između 1940. i 1945. godine u Londonu. S obzirom na to da su nemačka bombardovanja grada, iziskivala da se noću ne pale sveta, što je ugasilo bilo kakvu aktivnost u ovo doba, Hesova je započela praksu dnevnih koncerata koji su se odvijali svakoga dana od ponedeljka do petka u Nacionalnoj galeriji na Trafalgar skveru. Oni su održavani, bez pauze, čak i za vreme takozvanog Blica – osmomesečne kampanje bombardovanja Londona od septembra 1940. do marta 1941. godine. Povezujući na ovim koncertima mlade muzičare sa afirmisanim britanskim umetnicima, Majra Hes je po sopstvenoj evidenciji priredila neverovatnih 1,698 koncerata od kojih je na njih 150 sama nastupala pred auditorijumom koji je za pet godina dostigao broj od gotovo 900 hiljada slušalaca. Ovaj poduhvat koji je ostao duboko urezan u pamćenju građana Londona, doneće pijanistkinji i najviše odlikovanje, Orden Britanske imperije, koje joj je dodelio kralj Džordž Šesti, te titulu Dame koja se i danas često navodi uz njeno ime.

Uglavnom nervozna pred svoje nastupe, Majra Hes imala je običaj da izjavi kako joj je odlazak na sopstvene koncerte uvek „stvarao osećaj kao da odlazi na sopstvenu sahranu”, te su joj do erupcije nacionalne slave koju je stekla tokom rata uglavnom više pogodovale manje dvorane nego veliki koncertni auditorijumi.

Oduševljen njenim londonskim podvigom, Arturo Toskanini ju je pozvao na svoju prvu posleratnu turneju po Americi kao solistu u nastupima sa En-Bi-Si orkestrom i tako dodatno ustoličio njen kultni status i sa druge strane Atlantika. Tokom narednih petnaestak godina života – sve do moždanog udara koji će doživeti 1961. godine kada se povlači se koncertnog podijuma – ova umetnica je ostvarila veliki broj nastupa izvodeći pored standardne literature i brojne savremene britanske autore. Zanimljivo je da je kao kamerni muzičar u klavirskom duu posebno bila posvećena promociji do tada malo izvođenih Šubertovih dela za četiri ruke. Poslednje godine života, do 1965, Majra Hes provela je u pedagoškom radu, između ostalog i sa Stivenom Kovačevićem, jednim od njenih najpoznatijih učenika. Osim u vidu obimne diskografije koja je krunisana uvrštavanjem izbora njenih snimaka u čuvenu Filipsovu ediciju Veliki pijanisti 20. veka 1998. godine, nasleđe Majre Hes je do danas opstalo i u domenu uspomena na njene društvene aktivnosti, te se u londonskoj Nacionalnog galeriji svake godine prigodnim koncertima obeležava dan pijanistkinje, dok se u čikaškom Preston Bredli holu od 1977. godine redovno održavaju memorijalni koncerti u njenu čast.

Autor emisije: Stefan Cvetković