Prostori pijanizma – Umetnost Arkadija Volodosa

Ova pompezna konstatacija jednog američkog kritičara, možda i najbolje opisuje stvarni utisak koji je ovaj nesvakidašnji pijanista svojom pojavom na izmaku proteklog veka i više nego ubedljivo uspeo da izmami od slušalaca. Njegove akrobatske sposobnosti za klavirom u maniru slavnih virtuoza prošlosti, odjeknule su sa podijuma poput dugo iščekivane vesti, lansirajući ga u sam epicentar svetske muzičke pažnje. I ako je svakoj novoj generaciji potreban po jedan supervirtuoz kao što su u svoje vreme to bili Godovski, Horovic, Cifra, Vajsenberg ili Mikelanđeli, onda je na prelazu proteklog u tekući vek tu ulogu neprikosnoveno preuzeo Arkadi Volodos. I kao da to nije bilo dovoljno, ni manje ni više nego Tomas Frost, nekadašnji producent Vladimira Horovica, ga je proglasio za direktnog naslednika velikog ruskog superstara. A Volodos je svojom zapanjujućom tehnikom, zapaljivom energijom i smislom za upečatljive muzičke karakterizacije, ovakve kvalifikacije već na samom početku karijere ubedljivo potvrdio. Na izmaku dugog 20. stoleća, ovo je bio povratak euforije kakva za vratolomnim nastupima jednog pijaniste nije viđena gotovo decenijama unazad. Njegove obrade Listovih virtuoznih dela, pa i dodatne tehničke nadogradnje već ionako složenih Horovicevih pijanističkih veleslaloma, izmamljivale su kod publike više od pukih stajaćih ovacija – jednu vrstu kolektivne „ekstaze” za koju se tražila karta više. Naposletku, bilo je to autentično podsećanje na magijsko dejstvo apsolutnog virtuoziteta – onog svojstva instrumentalnog izvođaštva koje je kroz 20. vek sve više potiskivano, da bi na kraju postalo i sasvim zaogrnuto „višim” umetničkim ciljevima. Ali Volodosova virtuoznost ne bi pobudila tako ozbiljnu pažnju kako najširih krugova slušalaca, tako i same kritike, da u sebi nije komprimovala najviše standarde upravo savremene pijanističke prakse u vidu besprekorne preciznosti i uravnoteženosti izraza, u čemu se ukazala ne kao kopija, već kao „postistorijski” korigovana praksa starijeg modela sviranja, saobražena upravo osećajnosti i očekivanjima savremenog doba u kojem se formirala. 

Jedna od izvesno najupečatljivijih, koliko i zapanjujućih odlika Volodosovog sviranja je njegova odmerenost koja mu uz svu karakternu reljefnost zvuka ne dozvoljava da zapadne u emocionalnu ili dramsku hipertrofiju poput onakve kakva je viđana kod Horovica i toliko ranijih virtuoza romantičarske provenijencije s početka prošlog veka. Volodos, naprotiv i začudo, ostaje suzdržan usred maksimuma tehničkog momentuma koji plasira na instrumentu, što će se ispostaviti kao okosnica njegovog kasnijeg pijanističkog izraza u kojem će virtuozitet zameniti njegovim antipodom – lirskom poetičnošću i kontemplativnim tonskim fantaziranjem.         

Rođen 1972. godine u tadašnjem Lenjingradu, Voldos je zahvaljujući roditeljima, profesionalnim solo pevačima, prve muzičke korake načinio učeći pevanje, a pokazujući potom interesovanje za dirigovanje kao polaznik Glinkine horske škole u Sankt Peterburgu. Mada je klavir svirao od svoje osme godine, ozbiljniju posvećenost ovom instrumentu nije iskazivao sve do petnaeste. Formalno klavirsko obrazovanje započeće zato prilično kasno, i to na Moskovskom konzevratorijumu kod Galine Jegiazarove, a potom i kod Žaka Ruvijea na Pariskom konzervatorijumu, da bi ga konačno zaokružio u Madridu, u klasi Dmitrija Baškirova, velikog sovjetskog pijaniste koji je u to vreme, sredinom devedesetih, nakon pada Gvozdene zavese, emigrirao u Španiju.

Utabani put pijanističke afirmacije koji bi uobičajeno vodio preko pobeda na velikim takmičenjima Volodos je zaobišao i nakon ulaska u profesionalnu arenu. Ostala je upamćena izjava, Tomasa Frosta, kako Volodos „ima sve: maštu, boju, strast i fenomenalnu tehniku da sprovede sve svoje ideje”. Usledili su nastupi na najvećim svetskim scenama i albumi praćeni najvišim priznanjima. Tako Volodos biva nominovan za Gremi već za svoj debitantski solo album, a potom i za naredni sa Klavirskim koncertom broj 3 Rahmanjinova koji snima sa Džejmsom Livajnom i Berlinskom filharmonijom koji mu donosi nagradu Gramofon. Nju će osvojiti još dva puta – 2014. za album sa delima Federika Mompoua i 2018. godine za izdanje posvećemo muzici Johanesa Bramsa. Na vrhuncu virtuoznog perioda, Arkadija Volodosa imala je priliku da, u Kolarčevoj zadužbini, čuje i beogradska publika i to u dva navrata – 2005. i 2006. godine...

Uzdingut na pijedestal pijanista današnjice kao virtuoz koji je svojim sposobnostima stao uz bok svojih najvećih prethodnika, Volodos je krajem prve decenije ovog veka načinio radikalan rez u svojoj pijanističkoj praksi, odmakavši se upravo od one stilistike sviranja koja ga je lansirala na svetsku scenu. Izjavljujući kako je virtuozni stil sviranja za njega od početka bio najpre odgovor na zahteve menadžera i publike, ali da mu nije dozvoljavao umetnički rast i priliku da iskaže svoju istinsku, unutrašnju potrebu, Volodos je načinio jedan od najneuobičajenijih profesionalnih obrta u istoriji pijanizma, preobrazivši se u pijanistu ’intelektualca’, upadljivo distanciranog od estradnog, virtuoznog predstavljanja za klavirom. U nizu albuma koji će pokazati jednu sasvim drugu stranu Arkadija Volodosa kao lirskog poetu savršenog tonskog balansa, nalazi se i onaj sa delima Johanesa Bramsa. Visoka estetika zvuka samo je evoluirala u odnosu na njegove rane albume postajući sredstvo dosezanja punog smisla literature koju izvodi.

Autor Stefan Cvetković.