Svetske muzičke pozornice

Osmu simfoniju u ce molu, koja postoji u dve verzije – iz 1887. i 1890. godine – Brukner je posvetio austrijskom caru Francu Jozefu Prvom. Delo je premijerno izvedeno 1892. u Beču, kada je Bečkim filharmoničarima dirigovao Hans Rihter, a u publici su, između ostalih bili i Hugo Volf i Johan Štraus. Međutim, bečka premijera je naišla na različite kritike: Eduard Hanslik ju je opisao kao zanimljivu u detaljima, ali u celini izuzetno čudnu, na momente čak i odbojnu, dok je Hugo Volf istakao da Osma nadmašuje ostale Bruknerove simfonije po intelektualnom dometu i veličini. Pored njih, bilo je i kritičara koji su ocenili da je ovim delom Brukner dostigao sam vrh simfonizma poznog romantizma. Zbog svoje kompleksnosti i velikih interpretatorskih zahteva koje je Brukner stavio pred izvođače, delo je sporo osvajalo koncertne programe i samo je dva puta izvedeno za njegovog života. Američka premijera je bila tek 1909, dok je publika u Londonu delo prvi put čula 1929. godine.

Rad na partituri Osme simfonije Brukner je započeo jula 1884. godine tokom odmora od obaveza koje je obavljao kao profesor na Univerzitetu u Beču i bečkom Konzervatorijumu, a prvu verziju dela napisao je aprila 1887. Već septembra iste godine partituru je poslao dirigentu Hermanu Leviju, jednom od svojih najbližih saradnika koji je izvođenjem Bruknerove Sedme simfonije u Minhenu, napravio, kako ističu izvori, „najveći trijumf koji je kompozitor do tada imao”. Međutim, dirigent je Brukneru odgovorio da smatra kako je „nemoguće izvesti ovo delo u postojećem obliku. Koliko god da su teme veličanstvene i direktne, njihova razrada mi se čini nedovoljnom i mislim da je potrebno uložiti još napora u preoblikovanje orkestracije. Ne gubite hrabrost, pogledajte još jednom svoj rad, možda preradom možete nešto postići”. Izvori nadalje navode i da je Brukner bio rastrojen zbog Levijevog odbijanja da izvede delo, međutim, odlučio je da posluša njegov savet i ubrzo je započeo preoblikovanje partiture. Reviziju dela završio je 1890. godine i Osma simfonija je izgledala drugačije od prvobitne verzije: kao prvo, delo je kraće, proporcije su prilagođene Bruknerovoj uobičajenoj arhitektonskoj preciznosti; orkestracija i harmonski tokovi su bogatiji i prefinjeniji, iako je druga verzija Osme simfonije, po mišljenju muzikologa, znatno mračnijeg raspoloženja u odnosu na prvu.

Na koncertu koji reprodukujemo u emisiji dirigent Herbert Blumstet odabrao je da sa Pariskim orkestrom izvede Bruknerovu Osmu simfoniju u izdanju Roberta Hasa iz 1939. godine, koje je ovaj austrijski muzikolog zasnovao na kompozitorovom autogramu iz 1890. i kombinovao sa odlomcima iz prve verzije dela, iz 1887. godine.

Urednica Irina Maksimović Šašić