Sergej Prokofjev: Kockar

Ovu operu u četiri čina, zasnovanu na istoimenom romanu Fjodora Dostojevskog, Prokofjev je započeo u toku Prvog svetskog rata. Pišući libreto kompozitor je minucioznom analizom i u sažetom maniru, uspeo da prikaže sve značajne odlike ove priče sa autobiografskim elementima, od tema novca i ljubavi, preko zavisnosti od kockanja i očaja, pa sve do široke lepeze likova osiromašene aristokratije i bogatih starijih žena. Na mnogim mestima, Prokofjev u libretu čak i direktno citira Dostojevskog. Mesto dešavanja je Ruletenburg, fiktivni grad koji vrvi od likova zarobljenih u vrtlogu pohlepe, kockanja i uzbuđenja.

Kako sam Prokofejv u svojim sećanjim kaže: „Priča Dostojevskog o kockaru me je fascinirala neko vreme, pogotovu pošto je pored dirljive priče, ovaj roman pisan gotovo u potpunosti kao dijalog. To mi je omogućilo da sastavim libreto u stilu Dostojevskog. Sa dramskim elementima opere na umu, pokušao sam da poštedim pevače praznih idioma gde god je to moguće, te da dam više slobode i dramskog razvoja njihovim ulogama. Instrumentacija će biti transparentna, tako da se svaka reč može razumeti – to je nešto što je poželjno, naročito u pogledu teksta Dostojevskog. Po mom mišljenju, uobičajeni libreto koji se rimuje je skroz zastareo i besmislen. U ovom slučaju, proza Dostojevskog je čistija, životnija i ubedljivija od bilo kog stiha”.

Pod uticajem eksperimenta Modesta Musorgskog sa „dramskom muzikom u prozi”, te ’antioperske’ estetike koja je u to vreme bila aktuelna u krugovima oko Sergeja Djagiljeva, posebni naglasci stavljeni su na deklamatorni stil i sofisticiranu orkestraciju. Dvadesetpetogodišnji Prokofjev sa prezirom je gledao na sve operske konvencije, favorizujući rečitativne odseke i stvarajući mrežu lajtmotiva u vokalnom izrazu, kojima se prilagođavao prozni dijalog.

Prokofjev deli sedamnaest poglavlja knjige u četiri čina i šest scena. Tekst prva tri poglavlja, koja su namenjena upoznavanju sa važnim likovima, nije uključen u libreto, ali se opisi likova dešavaju u muzici. Kao uputstva budućim dirigentima, izvođačima i rediteljima, a verovatno na predlog Vsevolda Mejerholda, Prokofjev je zapisao kratke misli o pojedinačnim likovima: budalast i raskalašan ruski General; njegova bogata i nepredvidljiva „Babuška”; Polina, „fatalna žena” zbog koje Aleksej zapada u luda i mazohisitčka stanja strasti; francuski lovci na zlato, Markiz i Blanše; uštogljeni engleski lopov Estli. Kompozitor zadržava sve primarne i sekundarne likove iz romana, što u prvim scenama na momente izaziva zabunu.

Po rečima autorskog tima u Salcburgu danas je ovo delo Sergeja Prokofejva i dalje relevantno. Neizvesnost i anksioznost dominiraju dugom današnjice. U režijskoj postavci Pitera Selarsa, ovo delo nas poziva da pokažemo istu hrabrost kao Dostojevski i Prokofjev – hrabrost da se suočimo sa našim tamnim strana, hrabrost da preispitujemo naše moralne kontradikcije i hrabrost da se pogledamo u lice.

Urednica Ksenija Stevanović