Umberto Đordano: Andre Šenije

Ovo je ujedno bio i poslednji put da je Antonio Papano dirigovao ansamblom u svojstvu Muzičkog direktora Kraljevske opere, pre nego što će stupiti na novu dužnost šefa dirigenta Londonskog simfonijskog orkestra. Ovaj uvaženi dirigent se opredelio da obnovi produkciju Dejvida Mekvikara iz 2015. godine u kojoj je takođe glavnu ulogu, u svom debiju u ovoj roli, pevao Jonas Kaufman. Po rečima Tima Ešlija, kritičara časopisa Gardijan, Papano je dao novu viziju partiture – ekstremniju, emotivno izraženiju i veličanstveno oblikovanu, više vezanu za revolucionarni i politički naboj radnje koja se dešava u vreme Francuske revolucije. On je kako kaže kritičar i „liričan i besno energičan”, dok se sviranje orkestra može opisati kao „senzacionalno”. Opštem utisku, velikog uspeha, doprinose i Jonas Kaufman čiji glas je u stanju da prenese Šenijeove unutrašnje sukobe, kao i Sondra Radvankovski, svojim neprevaziđenim dramskim instinktom. Njima se u ulozi Žerara pridružuje mongolski bariton Amartuvšin Ehbat, koji je takođe dobio visoke ocene stručne kritike.

Premijera Andrea Šenijea upriličena je u milanskoj Skali 28. marta 1896, a veliki uspeh opere učinio je da Umberto Đordano, preko noći, postane predvodnik takozvane ’đovane skuola’, odnosno grupe verističkih kompozitora među kojima su bili i Pučini i Maskanji. U ovoj operi čućete sve odlike verističkog stila, pored Đordanove vešte upotrebe ’lokalne boje’, od aristokratskih francuskih plesova poput Gavote u prvom činu ili revolucionarne Marseljeze u četvrtom. Libreto je napisao Luiđi Ilika, i inspirisan je životom pesnika Andrea Šenijea, koji je giljotiniran samo tri dana pre Robespjerovog pada i kraja vladavine terora.

Radnja opere:
U osvit Francuske revolucije, u dvorcu grofice Koanji traju užurbane pripreme za bal. Posmatrajući ponašanje svoje gospodarice, sluga Žerar kritikuje aroganciju aristokrata. Pa ipak, i sam je strasno zaljubljen u jednu plemkinju – grofičinu ćerku Madalenu. Među zvanice stiže vest da je kralj uputio poziv za sazivanje skupštine staleža, a da u Parizu tinjaju nemiri. U toj atmosferi, mladi pesnik Andre Šenije, javno iskazuje svoje simpatije prema potlačenima. Među okupljene, Žerar dovodi grupu prosjaka koji su se obreli u blizini dvorca. Grofica odbija da im udeli milostinju, a sluga iz revolta skida svoju livreju i odlazi sa gladnim ljudima. Tri godine kasnije, tokom vladavine Terora uloge se menjaju. Žerar, kao Robespijerov bliski saradnik, postaje moćan čovek. Šenije je pod sumnjom da sarađuje sa protivnicima revolucionarnog režima, dok Madalena živi u strahu da će njeno aristokratsko poreklo biti otkriveno. Mlada žena uspeva da uspostavi kontakt sa Šenijeom i da mu iskaže osećanja koja je probudio u njoj ranije. I pesnik shvata da je voli, te se ljubavnici zaklinju na večnu vernost. Žerar saznaje za njihovu vezu, te žudeći za Madalenom, optužuje Šenijea, koji biva osuđen na smrt. Ipak, kajući se zbog svog postupka, pomaže Madaleni da uđe u zatvor gde je zatočen Šenije. Ljubavnici ipak uspevaju da zajedno stupe na gubilište, dok očajni Žerar čita Robespjerov odgovor na zahtev za pomilovanje, koji glasi: „Čak je i Platon izopštio pesnike iz svoje države”.

Urednica Ksenija Stevanović