Antologija srpske muzike

Ovaj kompozitor rođen 1927. godine u Beogradu, spada u red onih autora koji su svoje stvaralaštvo primarno okrenuli ljudskom glasu, horskim kompozicijama i muzici za decu. Oslanjajući se na Mokranjčevu zaostavštinu, Babić je stvorio originalan opus, u kojem plene njegov specifični i rafinirani smisao za muzički humor i poetsku i muzičku zaigranost. Kako to Vlastimir Peričić primećuje, daleke 1969. godine, Konstantina Babića je krasila „duhovitost melodijske invencije”, kao i sposobnost da muziku učini prijatnom, komunikativnom, dopadljivom, a da pritom nije žrtvovao umetnički integritet i ideju.

Konsantin Babić je završio studije kompozicije u klasi Milenka Živkovića, 1955. godine. Posle kraćeg rada na Radio-televiziji Beograd, postaje profesor teorijskih predmeta u Srednjoj muzičkoj školi Mokranjac, a od 1967, postaje profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, gde ostaje šef katedre za Muzičku teoriju. Ovaj autor usavršavao se u Italiji na Akademiji Santa Čečilija u Rimu i celog života je ostao vezan za italijansku kulturu, prevodeći u poznim godinama i knjigu Dužnost čoveka italijanskog političara i borca za ujedinjenje Đuzepa Macinija. Bio je član međunarodnih žirija za horsku muziku, a bavio se i muzičkom publicistikom, sa posebnim fokusom na delo Stevana Stojanovića Mokranjca. Konstantin Babić je preminuo u Beogradu 2009. godine.

Kako to primećuje Mirijana Živković u svom osvrtu na Babićevo stvaralaštvo na stranicama lista „Politika” 2011. godine: „Kosta Babić se nije povodio za pomodnim muzičkim pravcima, kojima je inače obilovao 20. vek… asimilovao je ono što mu je odgovaralo, tako da možemo reći da se u njegovoj muzici nalaze odrazi impresionističke muzike Debisija, folklornog ekspresionizma Stravinskog, ritmova i harmonije džeza, podrazumeva se i sklonost ka našem folkloru (oličena u stvaralaštvu Stevana Mokranjca), ali i muzike Mocarta, koji je živeo mnogo ranije. Svi pomenuti elementi su deo vokabulara kojim govori Kosta Babić lično, s potrebnom distancom prema eventualnom uzoru, uspevajući da na magični način prenese na druge svoju životnu radost. Ponekad dobro poznate, skoro šablonizirane glasovne akrobacije ili klavirski pasaži „tehničke prirode” dobijaju, u dobro pogođenom kontekstu, duhoviti obrt originalnog”, zaključuje naša kompozitorka i teoretičarka muzike.

Urednica Ksenija Stevanović