Nasleđe Hane Arent – Govori Boško Pešić

Šta nam je Hana Arent ostavila u nasleđe i kako se snaći u toj velikoj i uzbudljivoj zaostavštini, naročito ako imamo utisak da nam je ostavila nešto važno što mi, možda, nismo bili u stanju da razumemo? Na ova – ali i druga pitanja – odgovaraju filozofkinje i filozofi Alpar Lošonc, Adriana Zaharijević, Lazar Atanasković, Daša Duhaček i Boško Pešić. Posle svakog izlaganja sledila je rasprava o tom izlaganju, što Treći program prenosi s minimalnim skraćenjima i intervencijama.

Sva u protivrečnostima i nekoherentna – što Alpar Lošonc vidi kao veliku i uzbudljivu prednost Hane Arent – ova velika filozofkinja otvara ključne probleme epohe u neprestanoj potrebi da ispita pojmove na kojima stoji, a naročito one koji joj ne pružaju nikakav oslonac. Lošonc, utoliko, ispituje neke od njenih protivrečnosti, i zadržava se na onome što sam imenuje kao uzaludnost: kako, naime, istrajati u nečemu što se smatra uzaludnim i koja se cena plaća uzaludnosti?

Adriana Zaharijević analizira pojam "nemišljenja", ili "bezmišljenja", što je, po ovoj filozofkinji i prevoditeljki Hane Arent, ključni njen pojam. Nemišljenje nije, naprosto, puka nesposobnost da se misli – svi misle, ili, možda, svi mislimo da umemo da mislimo – već odbijanje da se preuzme odgovornost za svoj život i svoje delo. Zločinac Adolf Ajhman je, utoliko, tvrdio da nije imao šta da misli, već samo da izvršava naređenja pretpostavljenih, a naročito Hitlera samog. Nije ga, u međuvremenu, previše uzbudilo što su njegova poslušnost i nezamaranje razmišljanjem, u smrt odveli milione ljudi. Od nemišljenja i banalnosti do nasilne smrti tek je mali korak, pouka je Hane Arent koju analazira Adriana Zaharijević.

Lazar Atanasković pruža otpor izvesnim pojmovima Hane Arent, ali i usvaja neke njene perspektive, insistirajući pre svega na anti-ontološkim i anti-metafizičkim pretpostavkama politike. Tamo, tvrdi Atanasković, gde se u osnovi politike nalaze ontološki ili metafizički pojmovi poput, recimo, bića, duha, nacije, itd, politika je već svojevrsni uvod u nasilje. Zbog toga Atanasković u igru uvodi i Valtera Benjamina kao prijatelja i svojevrsnog saborca Hane Arent protiv metafizičkih korena političkog mišljenja.

Daša Duhaček u čvrstom izvođenju pokazuje kako se pojam odgovornosti pojavljuje kao jedan od nosećih i, po ovoj filozofkinji, najvažnijih pojmova čitave konstrukcije Hane Arent. Odgovornim, naime, može biti samo slobodan čovek, građanin koji zna svoje mesto u svetu i društvu. Tamo, međutim, gde nema slobodnog javnog prostora u kojem građanin može da iznese svoje mišljenje bez pretnje od verbalnog i fizičkog nasilja, odgovornosti ne može biti, te se upravo takva, zatvorena sredina, pojavljuje kao savršena za klijanje ratnih i mirnodopskih zločinaca koji zauzimaju sav javni prostor i o odgovornosti ne znaju ništa.

Osiječki filozof Boško Pešić, pak, brani izvesne ontološke pretpostavke u delu Hane Arent, bivajući, istovremeno, veoma svestan njene generalne anti-ontološke nastrojenosti. S jedne strane on pokazuje kako je Imanuel Kant pokušavao da reši ontološke probleme u svome delu, da bi, u drugom delu izlaganja, povukao izvesne paralele s delom Hane Arent za koju je Kant bio jednom od najvažnijih filozofskih figura.

Snimio i uredio Ivan Milenković.