Georg Fridrih Hendl: Semela

U okviru prošlogodišnjeg Minhenskog operskog festivala, a u koprodukciji sa Metropoliten operom iz Njujorka, režiser Klaus Gut je stvorio modernizovanu postavku u kojoj je Semelu zamislio kao osobu koja beži od sopstvenog života. Kako kaže „njena realnost joj je strana… a tokom svog venčanja, ona počinje da sebe posmatra ’spolja’, stvarajući paralalenu realnost kao izlaz, u kojoj su sve njene želje i žudnje zadovoljene – da ima oca koji je razume, muža koji je voli i da se njene odluke poštuju”. U tom begu, ona ne uspeva da se vrati u realnost iz koje želi da utekne, što dovodi do njenog kraha. Po režiseru, ovo delo iz današnje perspektive može da se sagleda i kao studija o stvaranju buržoaskih stega.

Na početku pete decenije XVIII veka, glavna aktivnost Hendla u londonskom Kovent gardenu, bili su oratorijumi. Dela ovog žanra sa biblijskim temama su uživala veliku popularnost, ali su se takođe oslanjala i na neke postulate grčke tragedije, te je možda zbog toga kompozitor odlučio da se obrati temi iz klasične mitologije. Moguće je i da je bio ispirisan Arnovom operom Parisova presuda napisanom na tekst Vilijema Kongriva, čiji će libreto Hendl upotrebiti u Semeli. Velike ispravke tog originalnog tekstulanog predloška je napravio Njuberg Hamilton, koji je sličan posao za Hendla obavio i u Samsonu – adaptirajući reči za horske numere i dopisujući delove na kraju drugog čina. Ti dodati delovi su se bazirali pre svega na već postojećim Kongrivovim tekstovima, ali i na stihovima Aleksandra Poupa, uključujući i najpoznatiju ariju Jupitera Gde ti hodiš. Semelu su savremenici interpretirali kao parabolu o društvenom napredovanju uz pomoć zavođenja i seksualnih usluga, a neki istraživači su kasnije tražili vrlo specifične osobe koje bi se mogle prepoznati u ovoj priči.

Iako je sam libretista Kongriv, koji je ovaj tekst napisao za kompozitora Džona Eklsa, smatrao da delo treba postaviti na pozornici, Hendl ga je uobličio da bude „sličnije oratorijumu”, odnosno da se izvodi koncertno. Posle premijere, 10. februara 1744. godine, Semela je uživala skroman uspeh, jer je sama ljubavna i erotska tematika bila strana onim posetiocima koji su želeli duhovno pročišćenje za vreme Velikog uskršnjeg posta, a opet je bila i iritantna pravim ljubiteljima italijanske opere. Delo, zato, nije više obnavljano za vreme Hendlovog života.

Prvo moderno izvođenje Semele upriličeno je u Kejmbridžu 1925, a na londonskoj sceni počela je da se pojavljuje u periodu posle Drugog svetskog rata. U XX veku Semela je bila izazovna režiserima zbog inherentne teatralnosti svoje muzike, uprskog brojnih i obimnih horova, koji dolaze iz vokabulara oratorijuma na engleskom jeziku. Jasna veza sa operom se vidi iz brojnih da kapo arija, a dramskom intenzitetu posebno pogoduju brojni akompanjato rečitativi. Izuzetno su uspele Hendlove karakterizacije ženskih likova, a među njima se Semela ističe kombinacijom senzualnosti, koketnosti i taštine.

Urednica Ksenija Stevanović