Antologija srpske muzike

Ako je jedno zaokruženo delo obeležilo i usmerilo potonju istoriju sprske muzike, onda su to Rukoveti, njih 15, koje je Mokranjac pisao između 1883. i 1909. godine. One ne samo da zauzimaju centralno mesto u Mokranjčevom opusu, već se mogu smatrati stožernom kompozicijom celokupne srpske muzike. Brojni su, tako, primeri transformacija Rukoveti u opusima drugih autora, ali je vrednost ovih kompozicija neosporna i kada se pogleda stvaralaštvo Stevana Stojanovića Mokranjaca, kao takvo. I danas, kada se ova dela čuju, plene svojom zaokruženošću, promišljenošću i dubokim razumevanjem i finom sitilizacijom registara lirskog, šaljivog i dramatičnog, koji proističu iz narodne tradicije. Ili kako to kaže Petar Bingulac: „Mokranjac se naročito trudio da od pesama stvori… jedinstvenu celinu. Zato je on po večnim principima koji važe za sve ciklične forme… principijelno i namerno odmenjivao brze i polagane pesme, vesele i tužne, ozbiljne i šaljive, i tim jasnim kontrastima izbegavao monotoniju i tamo gde rukovet sadrži veći broj pesama”. I dodaje „Lepu reč Rukovet uzeo je Mokranjac iz običnog našeg govora da bi dočarala viziju pregršti, spleta, rukoveti livadskog cveća, raznobojnog, šarenog, lepog i mirisnog i tako označio istu takvu bogatu pregršt, splet i rukovet lepih, svežih i sočnih narodnih pesama”. Iz ovih dela, treba reći, poniklo je još važnih "muzičkih cvetova", baziranih na muzičkim temama koje su zastupljene u ovom ciklusu. Setimo se samo melodije Crni goro iz Jedanaeste rukoveti, od koje Petar Konjović stvara jedan od motiva bitnih za razumevanje dramatruške i psihološke potke njegove opere Koštana.

U emisiji ćete između ostalih čuti i centralne rukoveti iz celog ciklusa – najobiminiju Petu – Iz moje domovine, sastavljenu od čak deset pesama i najpoznatiju – Desetu koju čine Pesme sa Ohrida. Komponovane na distanci od deset godina, pokazuju širinu i jasnoću umetničke vizije koju je Mokranjac iskristalisao pišući svoja dela, vodeći hor i istovremeno prikupljajući izuzetno vrednu melografsku građu. Peta rukovet bi se mogla okarakterisati kao potreba da se celo jedno iskustvo pretoči u formalno najkompleksniji "splet" pesama, da se pronađu njihove muzičke korespondencije, dopunjavanja, ali i dramaturško-značenjska dijalogiziranja. Sa svoje strane Deseta rukovet, napisana na vrhuncu umetničke zrelosti 1901. godine, pokazuje odlazak dalje, ka potpunom ovladavanju ne samo finesama horskog pisma, već i ka inovativnoj upotrebi harmonskih rešenja, a sve u cilju davanja svežeg i verodostojnog tumačenje emotivnog sadržaja odabranih pesama, kao što su Biljana platno beleše, Pušči me, Niknalo cvekje šareno, koje još uvek žive u narodnoj tradiciji i izvan nje.

Urednica Ksenija Stevanović