Pasijski oratorijumi XX veka

Martenova kompozicija pisana je između 1945. i 1948. godine na tekstove iz Novog zaveta i Ispovesti Svetog Avgustina. Inspirisana je Rembrantovim bakropisom „Tri krsta” koji se čuva u Muzeju lepih umetnosti u Bostonu. Kako kaže sam Marten, „Iza tamne pozadine ljudi, koji izgledaju kao da su zamrznuti u stanju šoka, uzdižu se tri krsta; veliki zrak belog svetla usmeren je sa neba na centralni krst, na kojem se nalazi Isus u agoniji. Od trenutka kada sam ugledao ovo delo postao sam opsednut idejom da mogu da rekreiram sliku Hristovog stradanja mojim mogućnostima”, rekao je Marten. On je to učinio tako što je dramatizovao poslednje dane Hristovog života, posebno se fokusirajući na njegovu božansku prirodu i ličnost. U Martenovoj viziji, Hrist osuđuje licemerje Fariseja, potom priprema učenike na svoj odlazak tokom Tajne večere, a takođe prisustvujemo i njegovoj molitivi i muci u Getsimanskom vrtu. U drugom delu, tokom suđenja, vidimo Hrista koji više nije rastrzan sumnjama, već sa mirom i autoritetom odgovara na pitanje Velikosveštenika i Pontija Pilata. Potom pratimo Hristov put Krsta i njegovo stradanje, pred samo raspeće. Pored ovih događaja, Marten je uvrstio i komentare, lirskog karaktera, koje je bazirao na meditacijama svetog Avgustina o tajni Hristovog stradanja koji pružaju formalnu zaokruženost i cikličnost samoj muzičkoj formi.

Ova izuzetno lična i proživljena kompozicija, prema autorovim rečima, je delo koje će se izvoditi i u crkvi, ali „neće biti crkvena muzika”. Ona je intimno viđenje pasijske drame, postavljeno na temelju nade u boljitak, u to „božansko svetlo” koje osvetljava mrak u kojem su se ljudi našli, posebno u kontekstu samog završetka Drugog svetskog rata kada Martenova Goglota nastaje.

U emisiji ćete čuti snimak ovog dela zabeležen na koncertnom izvođenju održanom 29. marta ove godine u Utrehtu. Horom i Filharmonijskim orkestrom Holandskog radija dirigovao je Štefan Cilias. Kao solisti nastupili su: sopran Sara Brejdi, mecosopran Marijan Beate Kiland, tenor Stjuart Džekson, bariton Žak Imbrailo i bas Patrik Bolier.

Naše nasleđe zastupa jedna od najinovatinijih kompozicija nastalih u prvoj polovini prošlog veka – prvi oratorijum na srpskom jeziku Vaskrsenje Stevana Hristića. Delo je premijerno izvedeno 3. maja 1912. godine u beogradskom Narodnom pozorištu, kada je horom Pevačkog društva „Stanković” i orkestrom Muzike kraljeve garde dirigovao Stanislav Binički, uz odabrane soliste. Iako je premijera prošla uspešno, jedan deo kritike predvođene, samo godinu dana starijim, Milojem Milojevićem obrušila se na tada dvadesetsedmogodišnjeg Hristića, optužujući ga da je doneo neprimerene uticaje italijanske savremene opere, odnosno uplive „pentatonike i egzotike”, umesto da je inspiraciju crpeo iz narodne melodike. Kompozitor im nije ostao dužan objašnjavaći na stranicama časopisa „Delo” svoje poetičke i kompozitorske izbore, upućujući javnost da je koristio ne pentatonsku, već šetstotonsku celostepenu lestvicu, koja je po svojoj strukturi i korišćenju drevna, ali da ju je aktuelizovala upotreba kod Debisija. U tom pogledu, sagledavajući Hristićevo muzičko obrazovanje – od Moskve do Rima, gde je sticao znanja kod vatikanskog kompozitora Don Lorenca Perozija, poput Mokranjca decenijama ranije koji se takođe usvršavao kod vatikanskog muzičara Alesandra Parizotija – kao i njegovo kosmopolitsko iskustvo, možemo zaključiti da je Vaskrsenje svojim raznolikim uticajima i smelim harmonskim jezikom, u stvari označilo novo poglavlje u istoriji srpske muzike, odnosno prvi pravi modernistički iskorak. Takođe, ono predstavlja i značajno odstupanje od kanona crkveno-pravoslavne muzike, uvođenjem solista i orkestra u tretman biblijske teme. Ovo je delo koje odgovara trenutku u kojem nastaje, ne zaostajajući, u suštinskom smislu, za nekim drugim ostvarenjima evropske muzike fen-d-siekla.

Vaskrsenje je napisano na tekst Dragutina Ilića i sastoji se, tradicionalno, iz dva dela. Radnja se dešava u uskršnju zoru, a prvi segment nosi naziv Vesnica sa groba, u kojem Marija Magdalena učenicima donosi vesti da je Hristovo telo nestalo iz groba. Kasnije prisustvujemo i Hristovom ukazivanju Mariji Magdaleni. U drugom segmentu – Hristos među učenicima – opisuje se kako narod hrli ka Golgoti, gde zatiče praznu grobnicu. Marija Magdalena objavljuje da je videla Hrista, a potom se on ukazuje i apostolima. Tu je i scena sa nevernim Tomom, te finale – Osana i Hristos voskrese. Treba napomenuti da je uvod oratorijuma, u svojoj simfonijskoj verziji, kasnije opstao na koncertnim podijumima pod imenom Poema zore, pleneći svojim izuzetno bujnim orkestarskim koloritom i svrstavajući Hristića u red najboljih orkestratora u istoriji srpske muzike.

Pratićete izvođenje Hora i Simfonijskog orkestra Radio-televizije Beograd pod upravom Bojana Suđića. Solisti su: Radmila Smiljanić, sopran, Živan Saramandić bas, Nikola Mitić, bariton i Karolj Kolar, tenor.

Urednica Ksenija Stevanović