Imaginarni pejzaži

Ovo je prvo izdanje koje je ova kuća predstavila javnosti posle gotovo dvadesetogodišnje pauze, još od kako je početkom 2000-ih producirala radove Fila Nibloka, Pite, Kevina Drama i Kristijana Fenesa. 

Rafael Toral je sredinom devedesetih privukao pažnju u eksperimentalnim elektronskim krugovima svojim dron kompozicijama proizašlim iz zvuka gitara na ostvarenjima kao što su Sound Mind Sound Body ili Wave Fields koja su doživela reizdanja poslednjih godina. Ipak, Toral se nije zadržao u ovim vodama, već je trinaest godina radio na svom Space programu, koji se bazirao na slobodnoj, fludinoj, džezom inspirisanoj, upotrebi raznolikih, pravljenih elektronskih instrumenata u živom izvođenju. Muzičar je ovo svoje delovanje sprovodio u različitim formacijama i sa različitim muzičarima, uključujući i Space Quartet koji je vezan za svet post-fri džez estetike. Od 2017. godine, Toral ulazi u novu fazu stvaralaštva, vezanog za te novo-izgrađene instrumente, ali koje sada koristi samostalno, bez interakcije sa drugim muzičarima, fokusirajući se na duga zvučanja i gotovo statične teksture. 

Na albumu Spectral Evolution (Spektralna evolucija) stiče se utisak da je Toral povezao svoje dosadašnje stvaralaštvo u jednu sofisticiranu i samosvojnu celinu. Tu su i gitarski dronovi i fidovi i teksture, široke i statične, proistekle iz njegovih novostvorenih elektronskih instrumenata. On se oslanja na snagu fidbeka i modulacije, stvarajući izuzetno kompleksan zvučni svet, koji podseća na neku klasičniju, formu muzike, sa svojim solističkim nastupima, duetima, polifonim prožimanjima i jasnim podržanim tepihom pratnje. U stvari, pri dubljoj analizi postaje jasno da Toral svoju harmonsku shemu izvodi iz džez standarda poput Geršvinovog I Got Rhythm ili Elington-Strejhornovog Take the A Train. Naravno, ove progresije su usporene i raširene, tako da svaki akord postaje neka vrsta “okruženja” u kojem se dešavaju zvučni događaji. 

Krajnji rezultat je istovremeno začudan, eksperimentalan i emotivno angažujući, ostvaljajući prostor slušacima da razumeju muziku na raznolike načine. Neki kritičari u ovom albumu vide simulaciju biosfere, našeg prirodnog okruženja, poja ptica, neku vrstu posthumanog razgovora sa ostacima civilizacije, ali takođe Spectral Evolution se može razumeti i na potpuno apstraktnoj ravni, kao igra boja, senčenja i tekstura, elektronskih instrumenata i potencijala elektronske muzike kao takve. 

Urednica Ksenija Stevanović