Godišnjice velikih filozofa – Milanko Govedarica o Mihailu Markoviću

Mihailo Marković (1923–2010) bio je jedan od najznačajnijih srpskih filozofa i logičara 20. veka. Rođen je u Beogradu, učestvovao u Drugom svetskom ratu, a filozofiju je diplomirao 1950. na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde se sledeće godine zaposlio i prošao sva nastavno-naučna zvanja. Doktorsku tezu Formalizam u savremenoj filozofiji odbranio je 1956. u Londonu. Bio je upravnik Instituta za filozofiju i jedan od osnivača Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1963. a za redovnog 1983. Napisao je više knjiga od kojih neke, kao što su Dijalektička teorija saznanja (1961) i Filozofski osnovi nauke (1981), spadaju u svetsku filozofsku baštinu. Predavao je na više unuverziteta u Evropi, Kanadi i SAD, bio je predsednik Jugoslovenskog udruženja za filozofiju, jedan od organizatora Korčulanske letnje škole, član Saveta filozofskog časopisa Praksis i mnogih drugih stručnih publikacija.

Milanko Govedarica smatra da u kontekstu Markovićevog ukupnog dela posebno važno mesto ima njegov praktični angažman. Fokusirajući se na četiri ključna pojma – praksu, racionalnost, slobodu i humanizam – autor izlaganja pokazuje kako je naš istaknuti filozof u sebi pomirio dve, naizgled, protivrečne prirode – nepristrasnog naučnika i strastvenog humanistu. Za Markovića, praksa je bila nešto više od tradicionalnog stava filozofske kontemplacije, uzvišenog i distanciranog posmatranja svakodnevnog života, ali i nešto različito od modernog pragmatizma, tehničkog iskorišćavanja prirodnih resursa i oportunističke snalažljivosti. Strani su mu bili iracionalnost, praznoverje, proizvoljnost i verovao je da praktična racionalnost ili mudrost ne sme da se svede na lukavstvo i izvlačenje koristi iz aktuelnih prilika, već da se mora ogledati u primeni opštih principa u konkretnim situacijama. Slobodu je izjednačavao sa umom i tvrdio je da svako istinsko oslobođenje počiva na osmišljavanju ljudskog života, a ne na destrukciji smisla i umnosti. Najzad, za Markovića, humanizam nije bio prazna filozofska filantropija, bez emocionalnog sadržaja i delotvorne energije, već je podrazumevao izlazak pojedinca iz vlastite egoističke ljušture i otvaranje za nesebičan susret sa drugima, ali ne tako što bi se ugađalo njihovim željama i lažnim potrebama, nego pozivanjem na zajednički angažman za prave i univerzalne vrednosti, zaključuje Milanko Govedarica.

U sutrašnjoj emisiji možete slušati izlaganje Duška Prelevića „O Branku Lazareviću” sa ovog naučnog skupa.
Urednica ciklusa Tanja Mijović.