Imaginarni pejzaži

U svojim delima primenjivao je minimalističku estetiku, kako na polju muzike gde je bio među pionirima eksperimentalnog elektronskog žarna, tako i u polju filma i fotografije, gde je takođe ostavio značajne radove, među kojima se ističe serija „The Movemenet of Working People”. U njoj je snimao svakodnevni rad, najčešće poljoprivredni, širom sveta – od Kine, Brazila, Lesota, Portugala, Meksika, Perua, Mađaske i drugih zemalja. Filmove iz ove serije, uz pratnju muzike, Niblok je predstavljao više puta u Beogradu, u kojem je gostovao pet puta.

Preselivši se u Njujork 1958. godine, isprva je radio kao fotograf i filmski umetnik, da bi se deset godina kasnije otisnuo i u muzičke vode. Bez zvaničnog muzičkog obrazovanja, pripadao je avangardnim krugovima, a svoja dela je stvarao intuitivno. Isprva je radio sa trakama, da bi krajem devedesetih prihvatio kompjutersku tehnologiju. Sa njom, Niblokovi radovi su postali još teksturno složeniji, s obzirom da se njegov kompozicioni postupak sastojao iz snimanja jednog, apsolutnog tona, određenog štimovanja, koji bi odsvirao pažljivo izabrani muzičar-saradnik, a potom bi ovaj ton bio višestruko superponiran dok se ne bi stvorio monumentalni i kontinuirani zvuk. U delima nastalim od devedesetih godina pa nadalje, Niblok bi tako koristio i do četrdeset trekova za svoje kompozicije. Iz brojnih saradnji sa muzičarima treba izdvojiti trombonistu Dejvida Gibsona, Petra Kotika, Rafaela Torala, Lija Ranalda, Rajnholda Fridla i drugih.

Fil Niblok je od 1985. godine bio direktor fondacije za avangardnu muziku Eksperimental Intermedija, sa ogrankom u Gentu. Godine 2014. dobio je prestižnu nagradu Džon Kejž – Fondacije za savremenu umetnost.

Bio je poznat, pre svega, po svojim snažnim višestrukim dronovima koje je, idealno, puštao i kontrolisao u velikim galerijskim i koncertnim prostorima. Kretanje publike, kao i promene koje su se dešavale zbog prirodne reverberacije prostora, su bile esencijalne za doživljaj, transcedentni i kontemplativni, njegovih radova. Lorens Ingliš, muzičar, umetnik i prijatelje Fila Nibloka, je u svom in memoriam tekstu za britanski onlajn magazin „The Quietus”, zapisao sledeće: „Za Fila, zvučna amplituda nije bila samo bezdušni prikaz snage tupog objekta nad publikom, već je on koristio fiziološki kapacitet zvuka i tela, kako bi prikazao muziku kao aktivnu, apsolutnu i sveobuhvatajuću. On je znao da kombinacija miktrotonalnih varijacija, volumena zvuka, same prostorije i prisutne publike, otvara mogućnosti koje su bile velike, gotovo bezgranične. Slušati njegovu muziku u sobi punoj ljudi, bilo je uvek praćeno osećanjem zajedništva koje bi ispunjavalo prostor. Kao da su svi uzimali dah na početku dela i zajedno izdahnuli na njegovom kraju. Muzika Fila Nibloka je sadržala vreme. Pozivala vas je unutra i postepeno bi vam otkrivala kako vreme zvuči u zvuku, njegovu jedinstvenost i singularnost. Njegova muzika nije bila ista, koliko god puta da ste susretali njegova dela, a način na koji je postojala unutar i oko vas je bio vezan samo za taj trenutak susreta”, završava Ingliš.

Urednica Ksenija Stevanović