Žene u muzici – Rita Štrol

Rođena 1865, samo tri godine posle Kloda Debisija, u godinama preloma devetanestog u dvadeseti vek, pratila je sličnu putanju kao i danas mnogo poznatiji kompozitor, okrećući se stihovima Verlena, Bodlera, a posebno Pjera Loija kao inspiraciji. Upravo su Debisi i Štrol, prvi podarili muzičko ruho Loijevijm Bilitisinim pesmama – Debisi 1897. godine, a Rita Štrol 1898. godine. Njen ciklus sadrži dvanaest pesama, među kojima su dve koje je omuzikalio i Debisi – Panova svirala i Vlasi kose.

Ova autorka, rođena je inače, u umetničkoj porodici koja je podržavala njen talenat. Sa samo trinaest godina primljena je na pariski Konzervatorijum, ali po svemu sudeći, nije bila previše fascinirana studijama kao takvim. Nazavisna, duhovita i samosvojna, Rita Štrol je za vreme pohađanja Konzervatorijuma već izvodila svoja dela, ostavljajući profesore da se žale na njenu nezainteresovanost, ali su ocene, ipak, pred kraj školovanja evoluirale do „izuzetno talentovane i umetnički temperamentne”. U svojoj samostalnoj karijeri, Štrol je ubrzo počela da se predstavlja publici širom Francuske, da bi se 1888. godine udala za kapetana Emila Štrola sa kojim će zasnovati porodicu. Sve vreme je komponovala, ali je 1898. po rođenju svoje poslednje ćerke, odlučila da „uhvati korak sa svojim vremenom”. Tada su nastale Bilitisne pesme koje večeras slušamo, kao direktan odgovor na cajtgajst Francuske na prelazu vekova. Sučeljavanje XIX i XX veka, bilo je prelomno za Ritu Štrol na više načina, s obzirom da 1900. godine iznenada umire njen suprug. U periodu tugovanja, okreće se sinkretističkoj duhovnosti, upozavanju same sebe, svojevrsnom misticizmu, koji će je pratiti do kraja života. Ali, takođe i na muzičkom planu okreće se eksperimentima sa muzičkim jezikom, pokušaju spajanja sa silama prirode i korišćenju simbolističkog prosedea. U duhu panteizma nastajali su njeni oratorijumi, monumentalne simfonije sa horom i „spiritualne misterije” koje do sada nisu izvedeni, s obzirom da su neka od ovih dela izuzetno grandioznih dimenzija, sa preko hiljadu stranica partiture i zamišljena za izvođački aparat u kojem treba da učestvuje šest pari duvača, četiri saksofona ili četiri harfe. Godine 1908. Rita Štrol je upoznala svog drugog muža, Rišara Birgstala, muzičara, umetnika i pasioniranog vagnerijanca, sa kojim će osnovati Teatar de la Granž, na njihovom imanju. U ovom simbolističkom i ezoteričnom mestu okupljali su se umetnici poput Odijona Redona, ali ono nije imalo veći uspeh ni značaj. Po razvodu od Birgstala, Rita Štrol se preselila u Nicu, gde je provela poslednje godine života, živeći povučeno, dok su njena dela polako padala u zaborav. Treba napomenuti da javnost nikada nije u potpunosti prihvatila novi jezik Rite Štrol i da iz kritike poslednjeg izvođenja jednog njenog dela – Grešne žene – 1931. godine, ipak i pored pozitivnog stava iščitavamo nerazumevanje i patronizujuće potrcrtavanje autorkine neuklopljenosti u bilo koje tokove tada savremene muzike.

Urednica Ksenija Stevanović