Migel Anhel Asturijas: Gospodin predsednik (5)

Svoje remek-delo Gospodin predsednik, koje se u integralnom obliku pojavljuje 1948. godine, gvatemalski nobelovac Migel Anhel Asturijas pisao je makar deset godina, a, sva je prilika, i duže. Latinoamerička književnost – kao i latinoamerička istorija, uostalom – puna je bizarnih diktatura i bizarnih diktatora, ali Asturijasov predsednik-diktator, nadahnut besramnim likom i besramnim delom Manuela Estrade Kabrere, „gospodarom i vlasnikom Gvatemale”, kako to kaže Mario Vargas Ljosa u kratkom ogledu posvećenom ovom Asutrijasovom romanu, Aturijasov roman je, dakle, jedan od prevratničkih tekstova, jedan od onih romana posle kojih ništa više u književnosti na španskom jeziku neće biti isto. Razlog tome, naravno, nije bizarna Kabrerina vladavina, već jezičko Asturijasovo majstorstvo. Nije, dakle, sadržaj ono što delo čini velikim, već spisateljsko umeće: ni u jednom redu svog romana nije Asturijas odustao od toga da književnost, da književni izraz, stavi ispred samog događaja, već je pripovedao sa svešću da je upravo jezik ono što stvara događaj. Zbog toga Asturijas, zajedno s meksičkim piscem Huanom Rulfom, postavlja temelj onoga što će krajem pedesetih godina početi da se uobličuje kao možda i najveći književni događaj dvadesetog veka: latinoamnerički bum.

Čak i površni pogled na hispanoameričku književnost lako će izdvojiti slavne romane o diktaturama, pre svega tu su Markesova Jesen patrijarha, ali i Razgovor u Katedrali Marija Vargasa Ljose. No, pre njih, naravno, tu je Asturijas s Gospodinom predsednikom, s tim smenjivanjem poetskih detalja s užasima diktature, krhkost jezika i svirepost tiranije, svest o važnosti umetnosti i tupa nesvest diktatorskog prostakluka, elegancija izraza i pakao torture.

Sa španskog prevela Gordana Mihajlović
Čita Aleksandar Božović
Urednik Ivan Milenković