Umetnost interpretacije – Henrik Šering

Poljsko-meksički violinista Henrik Šering pripadao je generaciji neverovatno talentovanih violinista kojoj su još pripadali Jehudi Menjuhin, Ajzak Štern, Artur Gimijo, Žinet Neve, Leonid Kogan i Ruđero Riči, između ostalih. Rođen je u Varšavi 1918. godine, u jevrejskoj porodici u kojoj je i dobio prve poduke u oblasti muzike, učeći klavir i harmoniju sa majkom. Ubrzo je umesto klavira počeo da svira violinu, a formalno obrazovanje stekao je u Berlinu, učeći sa izuzetno uticajnim violinistom i pedagogom Karlom Flešom, iz čije klase je ponikao veliki broj violinskih virtuoza 20. veka. Studije violine, završio je 1937. godine na Pariskom konzervatorijumu, kao student Žaka Tiboa, a paraleleno je studirao i kompoziciju u klasi Nađe Bulanže.

Početkom Drugog svetskog rata, Šering se kao poliglota stavio na raspolaganje poljskoj vladi u egzilu, nastojeći da olakša patnje svojih sunarodnika. Kada ga je poljski premijer Sikorski, 1941. godine poslao u Meksiko kako bi obezbedio dom za 4000 poljskih izbeglica, Šering je naišao na tako topao prijem, da je odlučio da postane naturalizovan Meksikanac. Tokom rata održao je preko 300 koncerata za savezničke trupe, a 1945. prihvatio je poziv da postane šef katedre za gudačke instrumente na Nacionalnom univerzitetu Meksika.

Talenat ovog umetnika verovatno bi ostao neotkriven, da sredinom pedestih godina, susret sa Arturom Rubinštajnom nije promenio tok Šeringovog života. Nakon Rubinštajnovog koncerta u Meksiko Sitiju 1954, Šering je prihvatio njegovu ponudu da dođe u hotel kako bi mu svirao, a o ovom događaju Rubinštajn je kasnije svedočio sledećim rečima: „doveo me je do suza... pravi ljubitelji muzike žele emociju, veliki trenutke, a to je ono što im Šeringovo sviranje pruža”. Pod snažnim utiskom ovog susreta, Šering je ponovo započeo solističku karijeru, tokom koje će osvojiti veliki broj nagrada i naklonost publike. Šering i Rubinštajn su do kraja života često muzicirali zajedno, kao duo, ili kao trio sa violončelistom Pjerom Furnijeom.

U trenutku kada se Šering pojavio na svetskoj sceni sredinom pedesetih godina prošlog veka, drugi violinisti njegove generacije, poput Jehudija Menjuhina, već su stekli reputaciju na međunarodnom planu. I pored toga, Šering je brzo stekao ugled, kao jedan od najsvestranijih violinista i verovatno najveći kosmopolita među njima. Kao poliglota, koji je živeo između Meksika i Francuske, ovaj violinista je asimilovao brojne uticaje. Preko Jaše Hajfeca, koji je odlučujuće uticao na njega u mladosti, primio je uticaj ruske škole, odnosno Leopolda Auera. Preko svog mađarskog profesora u Berlinu, Karla Fleša, asimilovao je dostignuća centralnoevropske violinske tradicije, a u Parizu je bio izložen duhu francuske škole. Sam Šering je sebe smatrao predstavnikom upravo ove, francuske škole, sa čijim, nežnim pristupom instrumentu se identifikovao: „Ne verujem u udaranje violine sa previše snage. Mislim da je treba tretirati sa ljubavlju”, govorio je Henrik Šering.

Sredinom šezdeseth godina, Šering se i formalno preselio u Pariz, iako je i dalje ostao počasni direktor Muzičkog konzervatorijuma u Meksiko Sitiju, gde je odlazio dva puta godišnje. Poslednji period života proveo je u Monaku, gde je i sahranjen 1988. godine. Šering je bio poznat po tome što se veoma temeljno pripremao za svoje nastupe. Dirigent Joel Levi ga je jednom nazvao „najpripremljenijim muzičarem sa kojim je ikada sarađivao”, dok su Šeringovi bliski prijatelji svedočili da se on osećao sigurno samo kada je imao potpunu kontrolu, što se osećalo i u njegovim nastupima.

Šeringova diskografija je obimna i između ostalog obuhvata dva kompletna ciklusa sonata i Partita Johana Sebastijana Baha, sonate Betovena i Bramsa, koje je zabeležio sa Arturom Rubinštajnom, zatim premijerni snimak Trećeg violinskog koncerta Nikola Paganinija, kao i koncerata Čajkovskog, Sibelijusa, Prokofjeva, Hačaturijana, ali i dela meksičkih autora.

Urednica emisije: Ivana Neimarević