Zoran Živković: Vagon-restoran

„Inspektor je pročistio grlo, ali nije se odmah oglasio.

Polako je prešao pogledom po licima osmoro putnika u vagon-restoranu. Svako je sedeo za zasebnim stolom, četvoro s leve, četvoro s desne strane. Postojao je i peti par stolova, uz ulaz u vagon. Za levim je bio inspektor, dok za desnim, sa druge strane prolaza, više nije bilo nikoga.

Najbliža inspektoru, s iste strane vagona, bila je devojčica kojoj je moglo biti trinaest ili četrnaest godina. Imala je svetloplavu kosu i iste takve obrve i trepavice, dok joj je lice bilo osuto pegama. Delovala je detinjasto i spokojno, kao da predstoji nešto zabavno.

Iza nje sedeo je mlađi muškarac sasvim neupadljivog izgleda i načina odevanja. Mogli ste s njim dugo provesti na nekom mestu, a da ga se zatim setite koliko i nekog komada nameštaja. No, zato je on pomno pratio živim očima zbivanja oko sebe, kao da se sprema da kasnije piše o njima.

Treća od inspektora bila je devojka od oko dvadeset dve godine, blago rumena u širokom licu, s malo isturenom, punijom donjom usnom. Imala je bujnu tamnoriđu kosu, crne guste obrve i sivoplave oči dugačkih trepavica. Njena lepota nije bila napadna, ali i te kako je vezivala muške poglede.

Poslednji u levom nizu bio je muškarac ne izrazito lep, ali pravilnih crta i muževan, negde na sredini dvadesetih godina. Imao je produhovljenu fizionomiju osobe koja je nesumnjivo pametna, čak mudra, ali i čiju dušu kao da more teskobe s kojima ne zna kako da se nosi...” (Z. Živković)

Urednica Olivera Nušić.