Kompozitor meseca – Edvard Grig

Grigov kamerni opus obuhvata samo tri violinske sonate, sonatu za violončelo i dva gudačka kvarteta od čega je jedan ostao nedovršen. Često je isticao da mu nije bilo jednostavno da uđe u duh ovog klasičnog oblika, jer kratke lirske teme, koje je ovaj kompozitor negovao, nisu bile pogodne za dalju kompozicionu razradu. U svom ranom stvaralaštvu Grig je manje-više nekritički preuzimao formalne principe nemačkih romantičara, odnosno Šumana i Šuberta, ispunjavajući ih svojom karakterističnom melodijskom invencijom. Pored atraktivnih melodija, ovim delima su zato često nedostajali organska konherentnost i kontinuitet. Ipak, njegove prve dve violinske sonate koje je komponovao sredinom 60-ih godina 19. veka otkrivaju da je Grig ipak uspevao da prevaziđe formalna ograničenja ne samo maštovitim melodijama, već i zanimljivim ritmičkim obrascima i harmonskim rešenjima.

Godine 1877. Grig je počeo da radi na Prvom gudačkom kvartetu, a o njemu je pisao svom prijatelju, danskom kompozitoru Gotfredu Matison-Hansenu: „Skoro sam dovršio gudački kvartet, koji i dalje nisam čuo. U ge molu je i nije namenjen trivijalnoj ponudi tržištu. U njemu sam težio ka širini, uzletu i iznad svega zvučanju svih instrumenata za koje je napisan”, istakao je Grig.

Gudački kvartet u ge molu opus 27 Edvarda Griga karakterišu zanimljiva harmonska rešenja, a pre svega upoteba hromatskih i disonantnih akorda. Pored toga, prisutno je i motivsko jedinstvo, ne samo unutar stavova, već i na nivou celog dela. Tako ova kompozicija stoji sasvim samostalno unutar Grigovog opusa, s obzirom da dva poslednja dovršena kamerna dela ovog autora – sonata za violončelo u a molu i treća violinska sonata u ce molu – ne sadrže tematsko, odnosno motivsko jedinstvo.

Nastala u periodu od 1882. do 1883. godine, Sonata u a molu označava Grigov povratak komponovanju posle prekida izazvanog obavezama koje je imao kao dirigent Simfonijskog orkestra iz Bergena i bolesti. Kompozitor je delo posvetio svom bratu Jonu koji je bio violončelista-amater i koji mu je pomagao savetima dok je pisao sonatu. Ovo delo spada u red kompozicija koje violončelisti rado izvode, iako joj kritika i stručna javnost nisu naklonjene. Sam Grig je smatrao da Sonata za violončelo nije donela nikakvu novinu u njegovom opusu, ali je uprkos tome, često stavljao ovu kompoziciju na program svojih autorskih koncerata.

Kritičari su posebno zamerali to što je Grig posegnuo za autocitatima kako bi oformio ovo delo. Ipak, ovo ne umanjuje snagu i privlačnost tematskog materijala koji je Grig ponovo upotrebio i dao mu potpuno novu razradu i život. Radi se o temama iz Posmrtnog marša u sećanje na Rikarda Nordarka i na svadbeni marš iz Tri orkestarska komada iz Sigurda Jorsalfara. Kako to primećuje Grigov učenik Persi Grejndžer ovo delo je primer kompozitorove „uspinjuće ekstaze pune melanholične žudnje”.

Autorka Jelena Damjanović