Đoakino Rosini: Turčin u Italiji

Opera Turčin u Italiji je u drugoj polovini dvadesetog veka dospela u fokus u jeku obnove interesovanja za Rosinijeva dela, koja se dešava u proteklih nekoliko decenija. Kako je to rekao muzikolog Masimo Mila „ova opera je jedna vrsta manifesta slatkog života”, jer se u njoj sustiču najrazličitiji likovi, od elegantnih Roma koji kao da čekaju buduće operete Johana Štrausa Mlađeg, samostalnih žena, dendija, pomoraca, Turaka i maškara smeštenih u opojni, uržurbani Napulj. Celom radnjom dominira figura Pesnika Prosdočima koja služi da bi se naglasilo kako je ova opera, u stvari, jedna vrsta intelektualne igre u kojoj se likovi stalno pronalaze u izmenjenim situacijama i stupaju u promenljive, nestalne, odnose. Turčin u Italiji nalikuje ringišpilu, u kojem se stalno smenjuju ansambli, dueti, terceti i finala. Rosini je napisao izuzetno rafiniranu partituru – punu psiholoških senčenja, unutrašnjih muzičkih šala i delikatnih orkestarskih rešenja. Na prvi pogled, ova opera je donekle zatvorenija i manje zavodljiva od drugih Rosinijevih opera, ali je originalna i drugačija, upravo zbog stilske raznovrsnosti i kaleidoskopa muzičkih rešenja. Od elegičnih i dramatičnih akcenata proisteklih iz opere serije do čistih bufo momenata, ona pokazuje čitavu paletu emotivnih stanja.

Muzikološkinja Fjama Nikolodi veruje da je ovoj raznovrsnosti doprineo i libreto mladog Feličea Romanija koji je formalno usavršio predložak Katerina Macole iz XVIII veka, dodajući tekstu jezičku virtuoznost po kojoj će i kasnije biti poznat. U Rosinijevoj i Romanijevoj verziji, uklonjen je lik ’muslimana’ i ’orijentalnog supstrata’, i umesto njega je izgrađen karakter Turčina Selima, koji se uklapa u svet ranoromantičarske opere. Naravno, sam lik Selima je deo turkofilskih tendencija koje su bile u modi u drugoj polovini XVIII veka u delima Gluka, Gretrija, Boaldjea, kao i Mocarta. Dela koja su pisana sa ovom tematikom su uvek imala u vidu par ljubavnika koji su razdvojeni nesrećnom sudbinom i koji se pronalaze u dalekoj, orijentalnoj zemlji udaljeni od civilizacije – gde obitavaju okrutni, groteskni i začudni strani despoti. U Turčinu u Italiji dolazi do inverzije situacije: orijentalni par se pronalazi u zapadnom gradu gde biva okružen oportunistički nastrojenim Evropljanima. Naime, u Napulj stiže ’lepi Turčin’ koji odmah privlači poglede napolitanskih gospođica i zaludnog sveta. Fjorela izjavljuje „Izgleda mi da Turci nisu neprivlačni”; na šta joj Selim odgovara „A Italijanke su baš lepe”. I tako iz ove svakodnevne situacije, laganog flerta, započinje jedna vrtoglava priča u čijem srcu leži fantazija da je drugačiji život, od onog zadatog, moguć.

Urednica Ksenija Stevanović