OPERSKA SEZONA EURORADIJA 2022-2023

Ovo delo premijerno izvedeno 1987. godine, danas spada u red najizvođenijih opera kasnog XX veka i u pravom smislu te reči je "operski klasik" savremenog trenutka. Zasnovano je na susretu Ričarda Niksona i Mao Cedunga 1972. godine. Ova poseta Kini koju je Nikson nazvao "nedelja koja je promenila svet" uistinu je bila jedno od ključnih dešavanja na geopolitičkoj sceni u protekle četiri decenije. Od tog trenutka svetska diplomatija je dobila treći centar moći pored Vašingtona i Moskve, a susret je uticao i na smirivanje hladnoratovskih tenzija, kao i na slabljenje uticaja Varšavskog pakta, što će dovesti i do pada Sovejtskog saveza 1989. godine. Takođe, ovo  diplomatsko otvaranje Kine prema svetu, posle dugogodišnje stagnacije, bila je uvertira i za ekonomsko otvaranje ove zemlje koje će se desiti tokom osmadesetih godina i koji će ustoličiti na poziciju veliki svetske ekonomske sile, koju danas zauzima.

Sama opera nastala je kao zajednički poduhvat kompozitora Džona Adamsa i pesnikinje Alis Gudman, na osnovu inicijalne zamisli reditelja Pitera Selersa koji ih je povezao. Kako to sam Adams beleži Gudmanova je uspela da  "libretu u dvostihu ...da izuzetnu kompleksnost,  te je on postao delom epopeja, delom satira i parodija političkih poza, a delom ozbiljna refleksija o istorijskim, filozofskim pitanjima". Nikson u Kini je bila prva opera koja je iskoristila "medijski događaj" kao bazu za dramaturšku strukturu. U srcu ove  istorijske drame je šest izuzetnih ličnosti - bračni par Nikson, Mao Cedung i njegova žena Đijan Ćin, premijer Džou Enlaj i državni sekretar Henri Kisindžer.  Ipak, iako se operski likovi baziraju na stvarnim ličnostima, oni su tretirani u libretu Alison Gudman na nešto apstraktniji, konceptualniji način. Oni predstavljaju dve strane moći, medijske i oratorske manipulacije, dok sama dramaturška struktura od realizma sa početka opere odlazi ka svojevrsnom nadrealističkom, fikcionalnom kvalitetu.

Na muzičkom planu, u ovom delu, Džon Adams stvara sebi svojstveni spoj minimalizma i rehabilitovane melodijsko-harmonske dimenzije. U svojoj osnovi ovo je eklektičan pristup, u kojem se mogu čuti reference na Vagnera, Geršvina ili njegovog savremenika Filipa Glasa. Iako su harmonske prorgesije dijatonske i jednostavne, uticaj džeza se može jasno primetiti. U vokalnom smislu, Adams je karakterizacije likova uradio izuzetno efektno, posebno u slučaju Ričarda Niksona čije su karakteristike govora sačuvane i u samoj muzičkoj deonici.

Urednica: Ksenija Stevanović