Opera "Galantne Indije" Žan-Filipa Ramoa

Ovo Ramoovo remek-delo revitalizovalo je žanr opere-baleta, 1735. godine kada je premijerno izvedeno u pariskoj Operi. Pored nešto realističnijeg zapleta, kompozitor je na liberto Luja Fizelijea, uveo nezavisne činove, odnosno “tabloe”, koji su svaki za sebe posvećeni ljubavnim pričama različitih egozitčnih naroda. Treba primetiti da je Ramo bio izuzetno inspirisan libretističkim predloškom, te je tradicionalno razdragani i zabavni žanr opere-baleta uzdigao na nov nivo, dajući mu puni dramski potencijal. Zbog toga svaki od činova - antrea donosi drugačiju atmosferu - dramatičnu u činu Velikodušni Turčin, tragičnu u činu Inke i komičnu u činu Divljaci. Ova opera-balet je posle revizije 1736. godine opstala na sceni Pariske Opere gotovo 30 godina, sa 320 predstava u nizu. Mladi dirigent Valenten Turne, odlučio se za verziju iz 1761. godine, poslednju koju je Ramo načinio za svog života. Ona se sastoji iz prologa i tri antrea odnosno čina - Velikodušnog Turčina, Inki i Divljaka, bez čina Cveće. Prolog je alegorijskog karaktera i u njemu se publika upoznaje sa temom dela – na koji način se ljubav tretira u udaljenim zemljama. Mladići iz četiri do tada prijateljske evropske zemlje se ogreše o boginju mladosti Hebu, te i pored saveta koji im daje Amor, kreću u ratni sukob. Kupidoni, shvatajući da ih je Evropa prezrela i napustila, odlučuju da odlete u "Indije" – što je bio generički termin, u to doba, za bilo koju daleku, egzotičnu, zemlju.

Ove "Indije" postaju mesto dešavanja narednih činova – odnosno antrea. Prvo od egzotičnih mesta u koje bogovi ljubavi odlaze u potrazi za boljom sredinom je Peru, u doba Inka. Radnja ovog antrea se dešava tokom praznika posvećenog suncu u podnožju peruanskog vulkana. Huaskar, majstor ceremonija Inka, zaljubljen je u princezu Fani, iako ona voli Španca Don Karlosa. Kako bi ubedio Fani da bog Sunca ne odobrava njenu ljubav, Huaskar izaziva erupciju vulkana. Kada Karlos uspeva da spreči otmicu Fani, poludeli Huaskar još više budi vulkan, čije stenje i lava mu odnose život. Scene sa erupcijom vulkana spadaju u jedne od najdeskriptivinijih i upečatljivijih u istoriji francuskog baroka i šire.

Fizelijeov libreto, iako kritkovan u Ramoovo doba, poseduje važne kvalitete. Svaki čin ima sopstveni karakter, a libretista je stvorio potrebnu dramsku i vizuelnu raznovrsnost time što je znalački odabrao lokacije i neobične "svetkovine" sa drugih podneblja, oslanjajući se na novinske izveštaje, kao i na putopise. U tom procesu Fizelije je uspeo da napravu kontrast između Evrope i drugih kultura, i to ne uvek tako da bi istakao evropsku superiornost. Epizoda sa velikodušnim Turčinom i opevanje "plemenitog divljaštva" koje je bilo popularno u to doba u Francuskoj, to jasno potvrđuju. I pored toga, do danas, najviše pažnje privlače graciozne arije i plesovi koji su pravi dragulji barokne francuske muzike.

Urednica emisije: Ksenija Stevanović