Kompozitor meseca – Eduar Lalo

Sedamdesetih godina 19. veka, Laloov ugled na francuskoj muzičkoj sceni počeo je da raste, a tome je doprinelo osnivanje Nacionalnog muzičkog društva, čiji su članovi, pre svih Sarasate, bili istaknuti promoteri muzike ovog autora. Godine 1874. Sarasate je premijerno izveo Laloov Violinski koncert u Ef duru, godinu dana kasnije i Špansku simfoniju, a do kraja decenije, publici su predstavljeni i Koncert za violončelo, Norveška fantazija i Ruski koncerti. Uuprkos uspehu koncertnih i orkestarskih dela, Lalo je i dalje pokušavao da stekne ugled na polju scenske muzike, počevši, sredinom decenije da radi na operi Kralj Isa. Partituru opere će završiti 1878, ali će čekati čak deset godina da je vidi na sceni Opere Komik, kada je ovo delo postiglo veliki uspeh i konačno mu donelo priznanje za kojim je čeznuo.

Dok je u Francuskoj Laloovo ime ostalo vezano pre svega za ovu operu, na međunarodnoj sceni bila su prisutna prvenstveno njegova koncertantna i orkestarska dela. Najpoznatije među njima je Španska simfonija, zapravo Koncert za violinu u pet stavova u kojem kompozitor vešto spaja španske teme i raskošno orkestarsko pismo. Međutim, podjednako briljantno delo je i njegov Koncert za violinu u Ef duru opus 20, sa svojom tehnički zahtevnom deonicom i svežom melodijskom invencijom. Ovo delo, pisano je za Pabla Sarasatea, koji je na premijernom izvođenju istakao intenzivne zvučne boje, doprinoseći uspehu dela. Lalo je jednom prilikom ovo i priznao violinisti, govoreći „bez tebe, nastavio bih da pišem beznačajne trice i komadiće... bio sam uspavan, a ti si me probudio".

Dve godine nakon premijere ovog dela, Lalo je publici predstavio i svoj Koncert za violončelo, koji je izveo Adolf Fišer. Premijerno izvođenje je bilo izuzetno uspešno, te je čitav program ponovljen i nedelju dana kasnije, a delo je Fišer uvrstio u repertoar svoje evropske turneje, izvodeći ga potom u Beču i Lajpcigu. Iako po popularnosti nije nadmašio remek-dela iz romantičnog perioda, poput koncerata za violončelo Šumana, Sen-Sansa, Dvoržaka i Elgara, u pitanju je zanosno delo, u kojem centralni stav, u kojem su kombinovani lagani stav i skerco, predstavlja težište ciklusa.

Emisiju ćemo zaokružiti Simfonijom u ge molu ovog autora. Delo je napisano 1886. godine, šest godina pre Laloove smrti, ali uprkos poznim godinama kompozitora, poseduje vedrinu i elan, te je nazvana i jednom od „najsrećnijih francuskih simfonija". Uprkos tome, ova simfonija je dugo bila zapostavljena na koncertnim repertoarima, ali ju je ponovo otkrio Tomas Bičam, koji je delo redovno izvodio.

Urednica emisije: Ivana Neimarević