Majstori baroka – Luiđi Rosi

Najraniji dokument povezan sa Rosijem predstavlja zbirka vokalne i instrumentalne muzike iz 1617. godine. Informacije na izbledelim koricama i listovima, govore da je sam kompozitor bio vlasnik rukopisa i da je učio muziku kod Đovanija de Maka. Sledeći zapisi o njegovoj muzičkoj aktivnosti datiraju iz Rima, gde je u avgustu 1620. godine počeo da radi kod Markantonija Borgezea, nećaka pape Pavla V, u čijoj službi je bio sve do 1636. godine. U međuvremenu, Rosi je dobio prestižnu poziciju orguljaša u rimskoj crkvi Svetog Luja Francuskog i uprkos čestim odsustvima, kada ga je na ovom mestu menjao mlađi brat Đovani Karlo Rosi, ostao je na ovoj funkciji do kraja života. 

Neki podaci ukazuju na to da je Luiđi Rosi jedno vreme radio u Firenci, na dvoru Medičijevih, a da se potom vratio u Rim i stupio u službu kardinala Antonija Barberinija. U ovoj palati, Rosi je imao pristup porodičnom privatnom teatru, u okviru kojeg je 1642. godine postavio svoju prvu operu pod nazivom Začarana palata. Ovo ostvarenje donelo je kompozitoru veliki uspeh i preporučilo ga kardinalu Mazarenu, koji je potom, pet godina kasnije, za francuski dvor od Rosija poručio operu Orfej. 

Savremenici su ovog autora smatrali inovatorom i nosiocem novih ideja. Kompozitor Đakomo Perti govorio je da je „Rosi, zajedno sa Čestijem i Karisimijem, najveće svetlo naše profesije". Kao centralni žanr u opusu ovog italijanskog stvaraoca pronalazimo kantate, a danas se smatra jednim od rodonačelnika ove muzičke forme. Napisao je preko 300 ostvarenja u žanru kamerne kantate, u kojim se pokazuje kao izuzetan melodičar i kompozitor koji vlada raznolikim stilskim usmerenjima svog doba. 

Slušaćete kantate Propoved sunca i Patio bih srećnog srca, duete Želeo bih da te otkrijem jednog dana i Dve ružine usne, arije Za onog koji živi u svakom trenu zadovoljan, Lutajući svici i Ubiste me lepe oči, Serenadu za tri glasa i Pasakalju sinjor Luiđija. Izvodi ansambl Le paladen pod umetničkim vođstvom Žeroma Koreasa. 

Autorka: Saša Tošković