Časlav Koprivica: Istina u povijesti, o povijesti

Vrhunac filosofskog mišljenja u vezi s pitanjem odnosa životno-povesnog vremena i istine predstavljao je Hegel, koji je istinitost (naime, „večnu" istinu po-sebi-i-za-sebe), uzeo za kriterijum, ali i za sâm telos povesti. Istinitost je trebalo da bude i subjektivno prepoznata kao mera povesne vremenitosti, budući da je ona, prema Hegelu, to oduvek objektivno i bila. Po rečima Časlava Koprivice, „svrha" povesnog vremena - što je možda jedna od najambicioznijih i najmetafizičnijih teza koju su filozofi ikada zapisali, možda i na koju su ikada pomislili - jeste da se ono ne samo ima kretati ka istini, da čoveka treba, uslovno kazano, „voditi" ka njoj, nego i da njome vođeni čovek postane jemac i sredina sjedinjavanja vremenitosti i istinitosti.

Međutim, posle Hegela nastupa epoha u kojoj na izvestan način bledi samorazumljivost potrebe za uzajamnom povezanošću vremena i istine, stvarnosti i (istinskog) mišljenja. Dolazi do nastupa takozvanog „aktivnog diletantizma". Tada, kao zapaža Koprivica, povesno vreme gubi svoju unutrašnju, specifičnu težinu, kao što na drugoj starni „mišljenje" stiče opasnu lakoću, postaje proizvoljno, samovoljno, ćudljivo i, između ostalog - ideološko. I zato, umesto da, kao i (navodno) dotad, prema strogim metafizičkim provizijama, suštastvenost emanira iz stvarnosti koja bi utoliko i s dobrim pravom stekla počasni rang ovaploćenja i bezmalo zaloga povesne nužnosti, kao novi, osamostaljeni izvor povesnog delovanja, pojavljuje se besuštastvena misao, puko, ali s izrazitom ambicijom nastupilo mnenje, koje, u liku svojih autora, proiznositelja, sebi daje za pravo da prema ličnom nahođenju oblikuje povesnu stvarnost, i to onako kao što najpre Marksov, zatim Lenjinov, pa Hitlerov primer pokazuje - vrlo delo-tvorno. Shodno tome, ako se preispita „triling" najuticajnijih ideologija 20. veka (liberalizam, nacizam/fašizam i komunizam), onda se svaka od njih može razumeti kao ona koja čini ono što je direktno suprotno metafizičkoj ideji istine, kao celovitosti, zaključuje autor.

Čitao je Aleksandar Božović.
Urednica ciklusa Tanja Mijović.