Opera – Gaetano Donceti: Linda di Šamoni

U trenutku kada je radio na partituri Linde di Šamoni, Doniceti je bio na vrhuncu karijere. Njegova reputacija se proširila celom Evropom, posebno pošto je posle Rosinijevog povlačenja i Belinijeve rane smrti, ostao najprominentniji živi italijanski operski kompozitor. Njegova dela poput Lučije od Lamermura, Roberta Deveroa i Favoritkinje su mu osigurali privrženost kako italijanske, tako i francuske publike. Lindu di Šamoni je napisao, tako, kao svoju prvu porudžbinu za bečki dvorski Kerntner teatar, pošto je publika austrijske prestonice videla njegovih dvadeset opera i zavolela ih. Porudžbina je došla od Bartolomea Merelija, prvog Donicetijevog libretiste, koji je u međuvremenu postao impresario i Skale i Kerntner teatra i sa kojim je do tog trenutka imao komplikovane i prilično zategnute odnose. Takođe, bio je angažovan i kao muzički direktor italijanske sezone u Beču u proleće 1842. godine, kada je upriličena i premijera Linde di Šamoni.

Ova porudžbina je sigurno imala posebnu važnost za Donicetija. Ne samo zato što su Bečlije svoj grad smatrali za jednu od svetskih muzičkih prestonica - muzičku Atinu - već je Doniceti poticao iz Bergama, grada koji se nalazio pod austrijskom vlašću u tom trenutku. Koliko god austrijska vlast bila nepopularna u Severnoj Italiji, to je ipak značilo da je dobio poziv da komponuje za prestonicu carstva čiji je nominalno bio građanin.

Tekstualni predložak na osnovu, u to doba popularnog francuskog buleverskog komada Božija milost Adolf-Filipa Denerija i Gistava Lemoana, napisao je iskusni libretista Gaetano Rosi, najpoznatiji po svojim uspešnim saradnjama sa Rosinijem i Majerberom. U pitanju je pravi melodramski zaplet, koji je postao zastupljen u poslednjim decenijama XVIII veka sa pojavom sentimentalizma, a tiče se devojke koja poludi pošto je ostavi njen ljubavnik i kojoj se razum vraća kada joj se on vrati. Najpoznatiji primer opere pisane u ovom ključu je Paizjelovo delo Nina luda od ljubavi, kao i Belinijeva Mesečarka.

Pišući svoju Lindu di Šamoni, Doniceti je imao u vidu odličnu podelu koju je predvodila Euđenija Tadolini, jedna od njegovih omiljenih pevačica. Takođe, u operi je učestvovao i tenor Napoleone Morijani, čiji lepi glas i sklonost ka tumačenju tragičnih likova, poput Edgarda iz Lučije od Lamermura, mu je donela nadimak „tenor lepe smrti - il tenore della bella morte". Takođe, na premijeri je učestvovao i tada mladi bariton Feliče Varezi koji će kroz saradnju sa Verdijem u operama Magbet, Rigoleto i Travijata, postati univerzalno poznat.

Stigavši u Beč sa svojim pevačima, Doniceti je bio oduševljen lepotom austrijske prestonice, a takođe ga je bečko visoko društvo spremno prihvatilo, posebno jer je sa sobom nosio kako preporuke Rosinija, tako i princa Meterniha. Ipak, početak italijanske operske sezone nije protekao kako se planiralo: pevači su često bili indisponirani ili bolesni, a bečka publika je bila indiferenta prema delima koje je Doniceti predstavljao. Takođe, dok su trajale probe za Lindu di Šamoni, Doniceti je shvatio da je u Beču očekivano da opera započne sa dužom uvertirom, zbog čega je morao da adaptira prvi stav svog gudačkog kvarteta, stvorivši jednu od najambicioznijih uvertira koje je ikada napisao. Sve komplikacije koje su pratile pripreme za operu zaboravljene su posle premijere, upriličene 19. maja kada je delo doživelo trijumf. Sam Doniceti je dirigovao, a publika je bila toliko oduševljena da je u novinama zabeleženo „da je aplauz pratio gotovo svaku numeru", da su kompozitor, kao i pevači izlazili da se poklone i posle svakog čina, ukupno čak 17 puta. Uspeh je bio toliki, da je i kraljevska porodica dva puta pohodila predstave Linde di Šamoni, a ukupno je u Beču izvedena u toku 17 večeri. Kruna Donicetijevog trijumfa u austrijskoj prestonici je bilo njegovo postavljenje za Imperijalnog dvorskog kompozitora sa platom od tadašnjih 12000 autrijskih franaka. Ipak, bečki uspeh ove opere nije se ponovio u istoj meri u drugim evropskim gradovima, bivajući, posle nekih 50 godina izvođenja, polako skrajnuta sa repertoara, sa tek ponekim obnovama u toku XX veka.

Iako je sam zaplet opere previše konfuzan, partitura je prema rečima muzikologa Vilijema Ešbruka „spomenik Donicetijevom nepogrešivo dobrom ukusu - od odlično konstruisane uvertire do završnog ansambla".

Urednica Ksenija Stevanović