Boris Grojs: Komunistički postskriptum

Malo je ovako duhovitih, lucidnih, zanimljivih, u svojoj ironiji prodornih tekstova poput nevelike knjige Borisa Grojsa Komunisitčki postskriptum. O staljinističkom teroru postoji nepregledna literatura, taj fenomen ispitan je iz svih zamislivih perspektiva, ali se o njemu najmanje govorilo iz filozofskog ugla. Nije teško dokučiti zašto je tome tako: kako (i zbog čega) filozofirati na mestu i o temi koja je sva sačinjena od najgnusnijih zločina, od najbesramnijih ljudskih činova (od smrti ste se mogli sačuvati ako lažno prijavite roditelje, decu, prijatelje... što je, primetimo, luksuz koji Jevreji u nacističkoj Nemačkoj nisu imali: ako ste etnički Jevrejin osuđeni ste na smrt od koje vas može sačuvati samo slučajnost), od poniženja kakvo je uspevala da proizvede još samo nacistička Nemačka? Sve druge discipline, činilo se, imaju bogat materijal za proučavanje, osim filozofije. Veliki filozofi su, poput Hane Arent, ili Teodora Adorna, naravno, pokazali da filozofija ne sme da ćuti pred užasima nacizma i staljinizma, ali ovo što je Boris Grojs uradio u svom Komunističkom postskriptumu redak je filozofski gest. On je, naime, paradokse i aporije komunizma, odnosno komunističke samolegitmizacije posredstvom dijalektičkog materijalizma, izgurao do kraja.

Paradoks je logički čvor pred kojim se druge discipline predaju - paradoks je, na neki način, stranputica kojom se ne može ići, ili ambis koji se ne može preći - ali za filozofiju paradoks je strast, za filozofiju paradoks je mesto na kojem mišljenje ne da ne završava, nego paradoksom počinje. Paradoks je kada dva suprotstavljena značenja, uprkos svojoj suprotstavljenosti ili logičkoj nemogućnosti, važe u isto vreme. Recimo, paradoks je reći da su dan i noć u isto vreme, da je neko, na primer, u isto vreme dobar i zao, odnosno da se zakon mora kršiti kako bi se poštovao. Ali komunistička praksa, pa time i staljinizam kao istina komunizma, počivala je na dijalektičkom materijalizmu, teoriji prema kojoj je sama stvarnost paradoksalna, odnosno prema kojoj se u samom srcu stvarnosti nalaze nesavladive protivrečnosti, a ako su te protivrečnosti nesavladive onda moramo naučiti da s njima živimo i da se s njima nosimo.

Svoju analizu Grojs počinje briljantnim redovima o grčkim sofistima i tezom da su oni, za razliku od Sokrata i Platona, za razliku, dakle, od svojih arhineprijatelja, pokušavali da prikriju paradoks koji se nalazi u samom jezgru stvarnosti, te su zbog toga bili omraženi, potom analizira logičke mehanizme dijalektičkog materijalizma i, najzad, poziva se na tekstove Lenjina i Staljina pokazujući na koji su način ova dvojica vrlo problematičnih likova razumeli nauk dijalektičkog materijalizma: da je sama stvarnost, naime, paradoksalna tvorevina. Lenjin i Staljin, prema Grojsu, nisu, dakle, poput Hegela, nastojali da prevaziđu paradoks, već da ga ogole, da pokažu svu njegovu delotvornost u stvarnosti. Utoliko je sistem koncentracionih logora poznat pod skraćenicom GULAG bio mesto za one koji nisu razumeli pouke dijalektičkog materijalizma, odnosno one koji nisu bili u stanju da se nose s paradoksima. Recimo, u GULAGU bi završio onaj koji bi tvrdio da Sovjetski Savez nije najsavršeniji poredak na svetu, ali ne zbog toga što on jeste bio najsavršeniji na svetu, nego zbog toga što je čovek morao znati da on nije najsavršeniji na svetu. Kako sad to? Pa lepo. Ako je u srcu stvarnosti paradoks, to znači da stvarnost, u isto vreme i na istom mestu, i jeste onakva kakvom je vidimo i nije onakva kakvom je vidimo, nego je onakva kako to tvrdi drug Staljin. Sovjetski Savez, dakle, u isto vreme i jeste najsavršeniji poredak na svetu (tako tvrdi Partija, a Partija, naravno, zna kako stvari stoje) i nije najsavršeniji poredak na svetu (jer nisi valjda idiot pa da poveruješ kako je beda Sovjetskog Saveza nekakav raj ili šta već). U redu, ali kako građanin da zna šta je istina i šta treba da govori kako ne bi završio u koncentracionom logoru u kojem će, gotovo izvesno, da umre od terora? Pa, ako je građanin savladao lekcije dijalektičkog materijalizma, onda on mora znati da srce stvarnosti, u isto vreme, i jeste i nije, to jest Sovjetski Savez je, u isto vreme, i najsavršeniji i nije najsavršeniji, pa ako je toliko glup da zastupa stav da SSSR nije najsavršeniji, iako Partija tvrdi suprotno, onda je viđen za logor (gde će se, ako u međuvremenu ne umre, naučiti propuštenoj lekciji dijalektičkog materijalizma). U SSSR-u, dakle, zdrav razum, koji kaže da ne može biti da nešto i jeste i nije u isto vreme, bio je smrtna opasnost.

Grojsov se briljantan tekst, napisan s maskom smrtne ozbiljnosti na sebi, potkrepljen ozbiljnom naučnom aparaturom, mora čitati kao savršen primer delotvorne ironije, kao, ako tako hoćemo, savršen paradoks o paradoksu.

Grojsovu knjigu objaviće Akademska knjiga iz Novog Sada.

S nemačkog preveo: Dragan Prole
Čitao: Aleksandar Božović
Urednik: Ivan Milenković