Dmitrij Šostakovič: Nos

Rad na ovoj operi Šostakovič je započeo 1927, kada je imao samo dvadeset godina. U tom periodu u Sovjetskom Savezu napravljeni su značajni koraci u domenu vizuelnih umetnosti – u pozorištima i na filmu, dok je sovjetska opera i dalje stagnirala. Šostakovičev odabir teme – Gogoljeva apsurdna anegdota o sitničavom građanskom činovniku koji se jednog jutra probudio i shvatio da mu nedostaje nos na licu, što rezultira smešnim, neobičnim avanturama – trebalo je da unese dah novog života u sovjetsko opersko pozorište. Zbog negativnih kritika tadašnjih samoprozvanih pravednih proletera koji su u tom trenutku imali najveći uticaj u kulturi, opera Nos je iste godine izbačena sa repertoara. Šezdesetih godina 20. veka počela je da se izvodi u zapadnoevropskim zemlja, a interesovanje za nju je obnovljeno u Sovjetskom Savezu 1974. godine, kada je postavljena na sceni Moskovskog kamernog operskog pozorišta.

Opera Nos je nastala kao eksperimentalno delo, na čiju formu su uticala produkcijska rešenja tadašnjeg pozorišnog direktora Vsevologa Mejerholda, filmskih tehnika Sergeja Ajzenštajna i muzike Stravinskog i Berga. Šostakovič je u najvećoj meri u ovom delu koristio parodiju na različite žanrove i grotesku, sa fokusom na različite tonske boje. Tako ovo delo obuhvata najmanje 78 pevanih uloga kao i govornih uz hor, iako je kompozitor navodio da se sve ove uloge mogu slobodno udvostručitili ili utrostručiti. Šostakovič je posebnu pažnju posvetio nijansama Gogoljevog jezika i ostvarivanju balansa između muzike i pozorišta.

Opera Nos Dmitrija Šostakoviča napisana je u tri čina i deset scena i izvodi se bez pauze.

Urednica Jelena Damjanović