Opere – Rihard Vagner: Holanđanin lutalica

Bila je ovo nova i drugačija postavka Vagnerovog dela, koju je priredio ruski reditelj Dmitrij Černijakov, koji je ujedno i debitovao na ovom festivalu. Naime, u njegovoj postavci nema broda, već je scenu i celokupnu atmosferu koncipirao u stilu crno-belih trilera iz 60-ih godina prošlog veka. Njegovu pažnju zaokupljuju prvenstveno traume, odnosno načini na koji se one savladavaju, sublimiraju i kojima podležemo.

U interpretaciji Černijakova, Holanđanin je odrastao u malom gradu - verovatno priobalnom, iako ni brod ni more nisu prikazani na sceni - u uniformisanoj, jasnoj, monohromatskoj pa čak i zlokobnoj arhitekturi. Njegova samohrana majka je imala aferu sa oženjenim čovekom, koji je naprasno prekinuo vezu sa njom. Zbog tračeva koji su usledili, ona je izopštena i osamljena u već izolovanom mestu, te izvršava samoubistvo vešanjem, a njen sin ne uspeva da joj pomogne.

Dečak napušta rodni grad i potom se vraća svakih sedam godina svojim brodom u potrazi za ljubavi koja će ga spasiti, jer je osuđen na lutanje po moru zbog dogovora koji je napravio sa đavolom. Sada kao odrastao, stasao čovek, niko ga ne prepoznaje u lokalnom baru, gde priča svoju priču nezainteresovanom društvu. Među ljudima koje Holanđanin sreće u baru je i Daland - u originalnoj verziji libreta on je kapetan i otac heroine iz ove opere, Sente, a u verziji koju slušamo je prikazan kao običan čovek iz srednje klase, zapravo onaj koji je uništio život njegovoj majci.

Gradski pejzaž se menja između scena, a arhitektura zgrada se pretapa iz jedne u drugu formu. Na početku drugog čina, nastupa hor koji predvodi Mari, Sentina dadilja. U toj sceni upravo upoznajemo Sentu, u ovoj verziji predstavljenu kao tinejdžerku sa prkosnim stavom. Ona peva baladu o legendi o Holanđaninu, sa akcentom na njegovo iskupljenje kroz ljubav žene koja će mu biti verna do smrti, uz dramatične gestikulacije i dozu ironije. Ali potom, kada ostane sama, čujemo opet njenu baladu, koju sada peva tihim, nežnim glasom, prepunim čežnje, prepoznajući u Holanđaninu svoju srodnu dušu.

Senta i Holanđanin se upoznaju na jednoj neprijatnoj večeri koju je organizovao njen otac, između njih se nalaze njeni roditelji, ali u jednom trenutku Senta i Holanđanin počinju da pevaju duet i ona mu se zaklinje na večnu vernost.

Treći čin počinje kao i u većini postavki Holanđanina lutalice - žene donose piće i hranu muškarcima, ali u ovoj verziji, oni svi zajedno uživaju i vesele se. Sa strane se nalazi grupa namrgođenih, misterioznih muškaraca čija tamna kosa i odela kontrastiraju veselim tonovima lokalaca. Tradicionalno, oni bi trebalo da predstavljaju posadu koja je došla sa Holanđaninom, ali kako se njihove deonice puštaju sa razglasa, to stvara dodatno zlokobnu i neprijatnu atmosferu.

Oni su zapravo tu kako bi pomogli Holanđaninu u osveti. Erik uspeva da porazgovara sa Sentom nasamo. On je moli da se predomisli, podsećajući je da ga je volela pre nego što je čula priču o Holanđaninu. U tom trenutku dolazi do sukoba u kojem Holanđanin uzima pištolj i puca nasumično, dok se stanovnici povlače u grad, koji su misteriozni muškarci zapalili.

Dok dim ispunjava prostor, Holanđanin nasilno povlači Sentu u stranu, kao što je to već jednom njen otac uradio njegovoj majci. Mari se pojavljuje sa puškom, usmerava je pravo u Holanđanina i povlači obarač. Holanđanin je mrtav, a Mari i Senta ostaju zagrljene.

Bio je to potpuno neočekivani završetak ove opere na otvaranju ovogodišnjeg festivala u Bajrojtu, lišen finala o srećnoj budućnosti i iskupljenju kroz ljubav, te se iz publike moglo čuti negodovanje zbog ovakvog kraja.

Urednica Jelena Damjanović