Majstori baroka

Ovaj francuski kompozitor koji je stvarao u prvoj polovini XVIII veka, u svom opusu je spajao raznolike ideje i uticaje, iako nije bio dogmatski zastupnik nijedne stilske ili nacionalne škole koje su bile u opticaju u toj epohi. Lakoća, elegancija i zaigranost su osobine koje susrećemo u Boamortjeovim delima, koja takođe plene prijemčivošću, ritmičkom vitalnošću i melodijskom invencijom. 

Žozef Boden de Boamortje je rođen 1689. godine u Tionvilu, da bi se sa porodicom oko 1700. reselio u Mec, gde je njegov otac preuzeo poslastičarski posao kojim se bavila majčina familija. U ovom gradu, još kao dečak dobio je prve poduke iz muzike od Valeta de Montinjija, poznatog kompozitora moteta. Negde oko 1713. godine Boamortje je pošao za svojim učiteljem u Prepinjan kako bi utekao porodičnim planovima da bude poslastičar. U ovom južnofrancuskom gradu isprva je radio kao sakupljač poreza za kraljevsku kontrolu duvana, a potom se i oženio sa Mari Valet, nećakom svog učitelja. Ubrzo ga je primetio Montinjijev mecena, baron D’Ondrzel i omogućio mu da publikuje dve arije u Parizu koje su postigle uspeh. Potom je opet na baronov nagovor, Boamortje sa porodicom i krenuo put Pariza, gde se nastanio krajem 1723. godine, postavši ubrzo jedan od najtraženijih kompozitora, kojeg je krasila istovremeno i nesvakidašnja produktivnost. Ono što je interesantno u Boamortjeovom slučaju jeste da je živeo od svog rada – bilo kao dirigent orkestra pri vašarima Sen Loran i Sen Žermen, bilo kao izdavač velikog broja sopstvenih i veoma traženih dela poput njegovog božićnog moteta Fugit noks koji se izvodio na Duhovnim koncertima, čitavih dvadeset pet godina i koji je paradoksalno danas izgubljen. Na taj način on je uspeo da stekne veliko bogatstvo, koje mu je omogućilo da ugodno živi, a da istovremeno ne bude vezan ni za jednu instituciju, aristokratskog pokrovitelja ili oficijelnu kraljevsku apanažu. Drugim rečima, Boamortje je možda i prvi francuski kompozitor koji je svoju egzistenciju ostvario samo uz pomoć, tada nastajućeg, slobodnog tržišta koristeći prednosti izdavanja muzike i zarade od tantijema, vispreno shvatajući da je amatersko i kućno muziciranje građanskog staleža upravo tržište na koje je mogao da računa. U tom pogledu, muzika koju je stvarao se uklapala u ovu novu, tržišnu paradigmu: prijemčiva, ne previše tehnički zahtevna i prilagođena bilo kojem instrumentarijumu. 

Najproduktivnija faza Boamortjeovog stvaralaštva bila je između 1724 i 1741. godine, kada je napisao 101 opus, svaki po pravilu sa po šest kompozicija! Pored instrumentalne muzike po kojoj je najpoznatiji, pisao je i motete, kantate opere i balete od kojih su neki doživeli veliki uspeh. Godine 1753. povukao se iz aktivnog muzičkog života, između ostalog jer nije želeo da učestvuje raznoraznim muzičkim raspravama i svađama koje su prožimale parisku scenu tog doba. Umro je dve godine kasnije na svom imanju istočno od Pariza. Iako je Boamortjeova muzika ubrzo "izašla iz mode", ipak reči njegovog savremenika de la Borda zvuče i danas istinito „čak i ako njegova dela padnu u zaborav – onaj ko se bude potrudio da kopa po ovom napuštenom rudniku naći će dovoljno zlatnog praha da može od njega da napravi čitavu polugu”.

Urednica Ksenija Stevanović