Majstori baroka – Johan Pahelbel

Dugo je Pahelbel posmatran pre svega kroz prizmu svojih dela za orgulje i instrumente sa dirkama, ali danas se smatra i izuzetno važnim autorom kamerne i crkvene muzike. Njegova vokalna dela prikazuju ne samo inventivnost, već i dobro poznavanje retoričkog i izražajnog arsenala nemačke pevane muzike XVII veka uz uticaj italijanskog končertato stila. Široka publika Pahelbela pre svega poznaje preko njegovog Kanona koji je dobio najrazličitija preznačenja u filmu, reklamama i drugim oblicima primenjene muzike i koji je sastavni deo koncertnih repertoara. Današnja muzikologija ocenjuje da je Johan Pahelbel – koji je veći deo svog života proveo kao kompozitor, učitelj i orguljaš u Erfurtu i rodnom Nirnbergu – bio jedan od najvažnijih stvaralaca svog doba, čija dela ne gube na svežini i pored prolaska vekova. 

Pahlebel je svoja najvažnija dela u pogledu duhovne vokalne muzike Magnifikate i Ingresuse napisao u poslednjoj etapi karijere, kada se 1695. godine vratio u rodni Nirnberg gde je dobio mesto glavnog orguljaša u crkvi Svetog Sebalda. Tu je napisao jedanaest končertato verzija Magnifikata koji predstavljaju vrhunac njegovog stvaralaštva. Oni su pisani za večernju službu u Svetom Sebaldu, a kako nije bilo tradicije koju je morao da poštuje, Pahelbel se okrenuo muzici kojoj je bio izložen kao orguljaš u katedrali Svetog Stefana u Beču, donoseći u protestantski Nirnberg muzički idiom italijanske katoličke bogoslužbene prakse, koji je usvojio tokom 70-ih godina XVII veka. Svi Magnifikati su formalno različiti, čime je Pahelbel iskoračio izvan sterotipa da stihovi teksta diktiraju oblik kompozicije. Ponekad je ceo tekst himne tretirao kao jednu celinu, a negde ga je delio i na dvanaest stavova. U vokalnoj pratnji primećujemo standarni gudački ansambl kasnog XVII veka, u čijoj su osnovi tri viole koje imaju harmonsku ulogu i dve violine koje ukrašavaju melodije i stupaju u imitacione odnose sa glasovima.  

U kamernim delima ovog majstora, primetno je spajanje nemačkog modela svite sa francuskim i italijanskim plesovima, a potom izraženi varijacioni princip koji proizlazi iz teme uvodnog stava – slobodne instrumentalne Sonate. Na mestu zaključnog stava nalazi se čakona ili žiga, a u slučaju Četvoroglasne partite koju ćete čuti u emisiji, kao zanimljivost – Finale.  Ovo delo poseduje još jednu neobičnu karakteristiku, a to je odsustvo klasičnog baso kontinua, što je neke od istraživača Pahelbelovog opusa inspirisalo da zaključe da se radi o „prvom gudačkom kvartetu na nemačkom govornom području”.

Urednica Ksenija Stevanović