Aleksandar Milosavljević: In memoriam – Borka Pavićević

Letos je u Beogradu preminula Borka Pavićević. U svom sećanju na našu značajnu dramaturškinju, kolumnistkinju i društveno-kulturnu aktivistkinju Aleksandar Milosavljević piše: „Borku su na vreme prepoznali Mira Trailović i Jovan Ćirilov, te su je 1971. godine pozvali u Atelje 212. Premda veoma mlada (u času kada je stupila u „pakao" Ateljea, tada najavangardnijeg ovdašnjeg pozorišta, još je bila studentkinja dramaturgije), a svakako blagodareći i iskustvu sticanom tokom studentske pobune 1968. godine, Borka je bila spremna i da forsira odgovarajuću repertoarsku liniju Ateljea, ali i da bude medijator u večitim „ratovima" vođenim između Mire i Jovana, i da obavlja poslove iz najšireg dijapazona radnih zadataka koje predviđa radno mesto dramaturga, da neumorno čita, bira i predlaže dramske tekstove, diskutuje, no i da se uklopi u jedan od najlegendarnijih i najmoćnijih pozorišno-dramaturških trustova mozgova domaćeg teatarskog života, koji su, osim Mire i Jovana, činili Mihiz, Boba Selenić, Muci Draškić, Danilo Kiš, Muharem Pervić, a kojem su se sporadično priključivali i duhovnu dimenziju Ateljea svojim prisustvom i katkad angažmanom obogaćivali najbriljantniji umovi sada već pokojnog beogradskog intelektualnog i umetničkog života – slikari, pesnici, novelisti, kritičari, novinari...".

Osim rada u Ateljeu 212, Borka Pavićević je u skadarlijskoj Pivari osnovala „Novu osećajnost", primarno teatar, ali i svojevrsni kulturni centar u kojem su neki od tadašnjih početnika stasavali u buduće velike reditelje i glumce, a oni već afirmisani autori započinjali nove stvaralačke cikluse. Nakon „Nove osećajnosti", od 1984. godine, usledili su projekti – „Godo fest" i KPGT s Ljubišom Ristićem, Nadom Kokotović, Radetom Šerbedžijom i Miodragom Krivokapićem. Učestvovala je i u kreiranju slavnog „Šekspir festa" koji je od 1985. u nerednih nekoliko godina preoblikovao Suboticu, te od ovog grada i njegove okoline načinio teatar. Od Paviljona „Veljković", u blizini Slavije, načinila je Borka Pavićević pribežište buntovnika, nalik onom koje je nekad predstavljao Atelje, multikulturni centar poput „Nove osećajnosti", otvoreni prostor za umetnike sa svih strana sveta, u kojem su se održavale društveno angažovane diskusije, gde se slika o svetu sudarala sa slikom sveta, gde se glasno govorilo o onome o čemu se preglasno ćutalo. I sve se to sa tribina, izložbi, performansa, književnih večeri neprestano i uporno prelivalo u pozorišne predstave, a one su odatle, iz Centra za kulturnu dekontaminaciju, odlazile put sveta, na festivale i inostrana gostovanja, ponekad i na beogradske ulice, gde su igrane pred policijskim kordonima, piše Milosavljević.

Čitao Aleksandar Božović.
Urednica emisije Tanja Mijović.