Opera – Karl Marija Veber: Eurijanta

Eurijanta predstavlja novi stepen u razvoju nemačke romantične opere. Naime, posle uspeha Čarobnog strelca, impresario Domeniko Barbala je ponudio Veberu da napiše novu operu za bečki Kertnerteatar. Kompozitor je odlučio da sledeći korak u stvaranju opere na nemačkom jeziku jeste zamena govornog dijaloga sa ariozima, odnosno stvaranje neprekinute muzičke strukture.

Veber je znao da su pre njega Johan Mepokuk Poisl, odnosno Ignac fon Mozel već pisali ovakve  opere, ali njihovi ideali su bili daleko od onih kojima je težio Veber. Njegov prvi problem je bilo nalaženje pogodnog libreta, te se odlučio se za pesnikinju Helminu fon Šezi, koja nije imala velikog iskustva u pisanju libreta. Delo je na premijeri, 1823. godine, kada je dirigovao sam Karl Marija Veber, bilo primljeno sa entuzijazmom, ali je po njegovom odlasku iz Beča ubrzo počelo da gubi publiku te bilo je povučeno sa repertoara posle samo 20 izvođenja.

Šubert se žalio da je Eurijanta "bezoblična" i da svaki put kada se pojavi naznaka melodije ona biva "uhvaćena kao miš, u zamku teške orkestracije". I pored konfuznog zapleta i vremenski podužeg trajanja cele opere, Eurijanta je sporadično postavljana na operskim scenama sve do današnjih dana, zadobijajući status "kultnog dela". Naime, izuzetnost Veberovog muzičkog pisma, nagnala je mnoge poznate muzičare da ga smatraju "remek-delom" sa manama. Jedan od velikih ljubitelja Eurijante je bio Gustav Maler koji je dirigovao novom postavkom 1903. godine, dok je poznati muzikolog Donald Tovi smatrao ovu operu superiornijom od Vagnerovog Loengrina. Takođe, Eurijantu su propagirali i Arturo Toskanini i Karlo Marija Đulini.

Veber u ovom delu koristi hromatiku na majstorski način, pre svega kako bi prikazao negativne likove u operi, a takođe pleni i njegova inovativna upotreba motiva. Orkestracija je živopisna i koloritna, što doprinosi opštoj atmosferi opere. Opera Eurijanta je izvršila značajan uticaj na narednu generaciju nemačkih kompozitora, pre svega na Maršnera, Šumana, Lista, a  posebno na Vagnera.

U prvom činu upoznajemo se sa dva para: plemenitim Adolarom i Eurijantom, te spletkarošima Liziratom i Eglantinom. Lizirat se kladi sa Adolarom da može da dokaže Eurijantinu neveru, a u tome mu pomaže Eglantina koja je tajno zaljubljena u Adolara. Ona otkriva tajnu Eurijantinih noćnih izbivanja. Naime, ona odlazi na grob Adolarove sestre Eme da se moli za njenu dušu, jer je nesrećna devojka počinila samoubistvo uzimajući otrov iz prstena, a posle smrti verenika nastradalog u bici. Zbog toga njena duša nema mira, sve dok prsten ne okvase suze nevine devojke u nevolji. Tajnu o sestrinoj smrti Adolar je odao jedino Eurijanti, tako da će ovu informaciju Lizirat i Eglantina iskoristiti za svoje ciljeve.

 Urednica emisije Ksenija Stevanović