O naučnoj fantastici i teleologiji, ili: zašto nam budućnost deluje sumorno?

„Znate da je društvo u lošem stanju kada to što roboti obavljaju sve poslove odjednom postane loša stvar“. Ovaj aforizam, napisan pre izvesnog vremena (i pre najnovijeg talasa robotske apokalipse koju su doneli četbotovi), savršeno sažima neobičnu poziciju u kojoj se naučna fantastika nalazi u današnje vreme. Nije stvar u tome da su se njene teme, motivi i trope toliko promenile tokom poslednjih pola veka, već pre u tome što smo počeli da se plašimo upravo onih stvari kojima smo se u budućnosti radovali. Nekada davno – raspolažući sa daleko manje podataka i tehnoloških mogućnosti – futuristi su od dolazećih doba čovečanstva očekivali uglavnom isto ono što očekujemo i mi sada, samo što su po tom pitanju od nas bili mnogo veći optimisti.

Uprkos činjenici da su je uglavnom pisali visoko obrazovani ljudi sa zaleđem u konkretnim naukama, naučna fantastika je u svojim začecima smatrana „lakim štivom”, pisanim pretežno za lakomislenu omladinu, ali je njen pogled na dane koji dolaze bio optimističan, vedar i – najčešće – human. Danas naučna fantastika nije samo visoko cenjen žanr, već i nešto mnogo važnije – ona je profitabilan žanr, sposoban da privuče široku publiku i ostvari ozbiljne brojke u knjižarama, na bioskopskim blagajnama i striming platformama – ali dok se bavi istim temama i iznova priča iste priče, postala je mračna, cinična i mizantropska. Kao da je distopijski žanr eksplodirao i progutao sve ostalo, pretvorivši ono što je nekada bilo obećanje budućeg raja potpuno novu vrstu pakla. Jer, ako budućnost nije tako sumorna i nepodnošljiva kao sadašnjost – mi o njoj očigledno ne razmišljamo ozbiljno.

Koje su suštinske razlike između klasičnih i savremenih naučnofantastičnih romana, zašto je budućnost čovečanstva postala nešto zastrašujuće, zašto se odjednom plašimo da nam naša sopstvena tehnologija radi o glavi i kako da se oslobodimo mizantropije – o svim ovim pitanjima razgovarali smo sa britanskim pisce epske i naučne fantastike Adrijanom Čajkovskom, koji je bio gost niškog „Zmajkona“ 21-24. maja ove godine.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić