O prozi Voje Čolanovića i poeziji Branislava Petrovića

Dok je prozaista, prevodilac i urednik Voja Čolanović, do dobijanja Ninove nagrade za roman Zebnja na rasklapanje 1988. bio slabo primećen kao pisac i prilično negativno vrednovan, pesnik i esejista Branislav Petrović odmah je skrenuo pažnju javnosti svojom prvom knjigom Moć govora (1961) koja se kretala od hvala do pokuda.

Njihovi opusi danas se drugačije čitaju, donekle i drugačije vrednuju, o čemu razgovaramo sa Jelenom Žurić koja je priredila prozu Voje Čolanovića i Jelenom Marićević Balać koja se bavila poezijom Branislava Petrovića.

„Čolanovićeva proza u korpusu savremene srpske književnosti nema paradigmatičan status, ne sagledava se u svojoj ukupnoj vrednosti i značaju, niti se istoriografski preciznije beleže mene kroz koje je prolazila (od realizma, preko modernizma do postmodernizma) i ne priključuje se postmodernom toku srpske književnosti, iako mu, po svim karakteristikama i vrednostima, svojim znatnijim delom pripada – od Pustolovine po meri (1969) do Ode manjem zlu (2011)", beleži Jelena Žurić u predgovoru „Ukrštaji suprotnosti i prozi Voje Čolanovića" koji prati izbor priređen za Antologijsku edicije Deset vekova srpske književnosti.

„Poletna i rascvetana, „bogata i rasejana", poezija Branislava Petrovića manifestuje se kao poezija koju će svi čitati, a to je danas, reklo bi se, najskuplje, tj. najteže postići", napominje Jelena Marićević Balać u pogovoru izabranih pesama Branislava Petrovića Ja volim kišu koje je objavilo Sumatra izdavaštvo.

Autorka smatra da se, i pored različitih tematskih i poetičkih krugova u opusu ovog pesnika, ova poezija „najdublje utemeljuje u ljubavnom pesništvu i činjenici da upravo ljubav daje krila čoveku i poeziji", a da je čuvena Ana iz Petrovićeve poezije „i Muza i ideal, reč i (pra)pesma, Anima i alter ego voljene Kaće, ogrnuta Euridika i sumatraističko nadahnuće".

Uređuje i vodi Sonja Milovanović