Dijalektika prošlosti i budućnosti – o povesnoj progresivnosti srpskog naroda

Svake godine oko Sretenja srpski narod se podseća na neke od epskijih scena iz nacionalne istorije, ali istovremeno suočava i sa nizom malodušnih paternalističkih stereotipa koji su se zapatili u javnom diskursu prethodnih decenija. Rezultat koji se dobija je karikaturalna slika, koja ustanak u Orašcu prikazuje kao nekakvo stupanje stripovskih Indijanaca na ratnu stazu – oslobađanje destruktivne energije koja, doduše, ruši stege i slama okove jednog naopakog okupacionog režima, ali istovremeno uspostavlja neku vrstu „lošeg presedana“ za srpski narod, koji uspeh Karađorđevih ustanika uzima kao dozvolu da „stalno nešto zanoveta“, da se „stalno nešto buni“, i da uporno insistira na nekakvoj „izuzetnosti“ u odnosu na okruženje koje samo hoće da „prati program“ i „sluša starije“. Ono što ovu sliku čini zanimljivom jeste upravo predstava da su Srbi neka konzervativna snaga koja koči istorijske procese, iako istorija svedoči ne samo da su se sve srpske uspešne bune i ustanci završavali napredovanjem političkih prava i modernizacijom političkog sistema u zemlji, nego su Srbi to po pravilu radili među prvima u Evropi.

Srbija je 1804. nepovratno ukinula feudalizam i formirala jednu od prvih modernih nacija Evrope, 1835. je opet među prvima dobila ustav kojim je zabranila robovlasništvo i garantovala građanska prava svim Knjaževim podanicima, tokom XIX veka gajila je autohtone emancipatorske i antikolonijalne pokrete, sopstvenu školu radikalizma, socijalizma i integralističkog imperijalizma, u XX veku je bila pionir oslobađanja i resuverenizacije porobljenih naroda Centralne Evrope, da bi principijelno ustala protiv nacizma, obgrlila socijalističku revoluciju (i kontrarevoluciju) i, najzad, prva u svetu stala na crtu američkoj planetarnoj hegemoniji. Za narod koji se stalno kleveće da je „retrogradan“, „zaostao“ i „konzervativan“, to je mnogo političkih eksperimenata i još više dalekovidih udara na sile koje su se u svoje vreme činile nepobedivim, da bi upravo budućnost pokazala da je, kao što znamo, zemaljsko carstvo „uvek već za malena“.

Koliko su Karađorđevi ustanici i njegovi politički naslednici bili progresivni, a koliko konzervativni, da li je Srbija u svojoj istoriji više gledala unapred, ili unazad, koliko smo kao istorijski narod bili skloni političkim eksperimentima i kako se u sve to uklapa Kosovska vertikala i imperativ borbe za slobodu, razgovaraćemo sa istoričarem i saradnikom Instituta za evropske studije Petrom Ćurčićem.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić