O pravdi, slobodi i ostrakizmu, ili lepše je sa kansel kulturom

Perijandar je, doduše, ispočetka bio blaži od oca, a kad je preko izaslanika došao u dodir sa miletskim tiraninom Trasibulom, postao je još mnogo krvoločniji i od samog Kipsela. Poslao je, naime, Trasibulu jednog glasnika i zapitao ga koje je najsigurnije sredstvo pomoću koga će najpouzdanije držati grad u pokornosti. Ali Trasibul odvede glasnika izvan grada, dođe sa njime na njive zasejane pšenicom i, dok je sa njim prolazio kroz njive i zapitkivao ga stalno iznova za cilj dolaska u Korint, pa se ponovo vraćao na razloge zbog kojih je ovaj došao — odsecao je stalno klasje koje je video da strši iznad ostalog klasja i bacao ga sve dok na taj način nije isekao sve najlepše i najveće klasje. Kad je s njim tako prošao kroz celo polje, otpusti glasnika bez ijedne reči. Kad se glasnik vratio u Korint, Perijandar je jedva čekao da čuje šta mu Trasibul savetuje. I glasnik mu izjavi da mu Trasibul nije ništa rekao, pa se čudio što ga je mogao da šalje jednom takvom ludaku koji samom sebi pravi štetu, pa mu onda potanko ispriča sve što je kod Trasibula video. A Perijandar odmah razumede šta znači to što je Trasibul radio, tj. da mu je savetovao da pobije sve najuglednije ljude u gradu. I on otada pokaže svu svoju surovost prema građanima. (Hdt. V-92)

Ova anegdota, koju nam prenosi Herodot u svojoj Istoriji, dogodila se početkom VI veka pre Hrista, da bi već krajem tog istog veka atinski državnik i zakonodavac Klisten, reformišući Solonove zakone, uveo sličan mehanizam u atinski politički sistem. Reč je, naravno, o ostrakizmu, koji je upravo predviđao proterivanje iz grada „onih koji štrče“, a koji su samim tim najpodesniji kandidati za nekog novog tiranina. Kako nam prenosi Aristotel u svom Ustavu atinskom, ostrakizam – koji je predviđao proterivanje jedne osobe godišnje bez presude i bez dokaza, ali istovremeno bez gubitka imovine i građanskih prava – primenjen je protiv potencijalnih tirana tri godine zaredom, a već četvrte se kao institucija okrenuo protiv svih ostalih koji su na bilo koji način izazvali gnev ili resantiman narodnih masa. Ko je imao prilike da poseti muzej Atinske agore ispod Akropolja, može tamo da vidi veliku kolekciju ostrakona, tj. komada crepa koji su korišćeni prilikom tih glasanja. Na njima će, ručno ispisane pre dve i po hiljade godina, prepoznati imena svih slavnih Atinjana za koje smo ikada čuli.

Da li je ostrakizam instrument političke pravde i garant narodne slobode, ili tiranska potreba za razračunavanjem sa pretnjama, da li se u modernom društvu građanske obaveze i građanske slobode međusobno (sic!) isključuju, odakle potiče drevna potreba za isključivanjem i proterivanjem neistomišljenika, i kako se to sve prevodi na savremene, što digitalne, što institucionalne, što vaninstitucionalne političke forume, pitaćemo sociologa i jednog od urednika portala Opseg, Vladimira Boltu.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić