Robotski glasnici – o govoru i mišljenju u vreme četbotova

Nešto što je pre tri godine doživljavano kao još jedna visokotehnološka igračka i kuriozitet – „četbotovi“ (ili, ako hoćete, „čavrljoboti“) – u međuvremenu se nametnulo za nezamenjivu alatku u svakodnevnom životu i još jednog tehnološkog posrednika među sve otuđenijim modernim ljudima. Četbotovi čitaju našu elektronsku poštu i odgovaraju na nju umesto nas. Oni sažimaju rasprave kućnog saveta na viber grupama i prenose nam šta je bitno da zapamtimo. Oni sastavljaju vesti koje objavljuju mediji na svojim sajtovima, a zatim nam dodatno sažimaju i prepričavaju te vesti na društvenim mrežama. Koristimo ih za „faktčekovanje“, za pretragu interneta, za medicinske savete, stručna mišljenja, da nam pomognu da se udvaramo ljudima, da nam proveravaju pravopis, ili prevode sa stranih jezika. U već toliko tehnološki isposredovanoj civilizaciji, oni se nameću kao još jedan sloj posredovanja, kao robotski „glasnici“ koji prenose i prepričavaju ono što jedni drugima imamo da kažemo.

Na stranu komplikovana tehnološka priča i činjenica da ova igrarija trenutno troši nezamislivo velike količine struje i procesorske moći koja već ukazuje na mogućnost nove energetske krize. Na stranu čak i distopijske manipulacije našim podacima, koji sada „brže, jače, bolje“ postaju dostupni raznoraznim lokalnim i globalnim obaveštajnim agencijama, korporativnim agregatorima i Policijama misli. Ono što u svemu tome najviše privlači pažnju jeste galopirajuća dehumanizacija virtualne stvarnosti, koja na naše oči biva preplavljena snimcima nepostojećih ljudi, slikama lažnih prizora i događaja, muzikom koju niko nije napisao niti odsvirao, i tekstovima preko kojih nam niko ne poručuje ništa, ali koji naduvavaju količinu podataka koju moramo da procesuiramo da bismo normalno funkcionisali u svojim socijalnim interakcijama, sve više nas nagoneći da i to čitanje i procesuiranje delegiramo – robotima. U takvom okruženju, dokazivanje da si ljudsko biće i prepoznavanje drugih ljudskih bića postaje novi estetički i epistemološki imperativ.

Kako robotske alatke utiču na naše prakse govora i mišljenja, koje su posledice pretvaranja „virtualne“ u „generativnu stvarnost“, kako prepoznajemo „replikante“ i da li je pismenost za robote, razgovaraćemo sa filozofom Milošem Miladinovom.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić