Postoji li još uvek angažovana muzika?

Ove godine 13. jula je uz dosta pompe i nostalgije obeleženo 40 godina od originalnog „Lajv ejda“, satelitski prenošenog koncerta koji se istovremeno održao u Londonu i Filadelfiji, tokom koga je više od 75 bendova i individualnih izvođača tokom 16 sati sviralo pred globalnom satelitskom publikom koja se konzervativno procenjuje na 1,5 milijardu gledalaca u više od 150 zemalja sveta. Iako je koncert prikupio više od sto miliona dolara pomoći za pogođene glađu u Etiopiji, njegov epohalni kulturni značaj odnosio se na nešto drugo. U završnici Hladnog rata, „Lajv ejd“ je bio jedna od vododelnica gde je zapadna muzika istinski postala stvar globalne kulture i, što je još važnije, empirijski dokaz moralne superiornosti Zapada u odnosu na svoje rivale u „Drugom“ i „Trećem svetu“.

Taj koncert, međutim, nije bio samo visinska kota u procesu uspostavljanja globalnog kulturnog mononarativa – on je bio i veliki trijumf u veoma truckavom procesu uspostavljanja kontrole nad zapadnom kulturnom revolucijom, koja je u svojim začecima bila istinski subverzivna prema sopstvenom političkom i društvenom sistemu. Rizik se, doduše, isplatio – ako su socijalno angažovani umetnici poput Gatrija, Dilana, Baez, Lenona ili Springstina isprva bili neprijatnost koja se trpela u ime prestiža „otvorenog društva“ u odnosu na „zatvorena“, osamdesetih godina rok i pop zvezde postaju oružje kome američki vojno-bezbednosni kompleks bira i metu, i odstojanje, i temu – i to ostaju do dana današnjeg. Klonovi američkih rokera i pankera niču po celom svetu i potkopavaju vlastita društva sa mnogo više uspeha od njihovih američkih kolega, pridružujući se „globalnom džuboksu“ u borbi za „sve što je lepo i ispravno“, odnosno za učestvovanje u kulturnom životu famoznog „normalnog sveta“.

Šta je danas angažovana muzika, da li postoji, da li je ikada postojala, po čemu se „društveni angažman“ razlikuje od „neprijateljske propagande“, koji sistem je moguće kritikovati i ko ga danas od muzičara kritikuje, razgovaraćemo sa filozofom i reperom Darkom Delićem.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić