Slika i kod – likovno izražavanje u vreme benjaminovske apokalipse

„Vizualizuj to“; „prošaraj to malo nekim slikama“; „može li to u obliku infografike?“; „ubaci ilustracije u video i utrostručiće ti se pregledi“; „to sada sve ide preko instagrama“ itd. itd. Vizualizacija i likovna komunikacija predstavljaju imperativ modernog društva i dovoljno je pogledati svuda oko sebe i videti čitavo more korporacija, organizacija i državnih institucija koje se sa svakog zida, sa svakog ekrana, iz svakog izloga, iz krošnji drveća, sa vozila gradskog saobraćaja, odeće i čak obnažene ljudske kože bore za svaki sekund naše pažnje i svaki ugao našeg vidokruga. U sveopštoj kakofoniji informacija, reklama i statičkog šuma moderne civilizacije, jedini način da se neka konkurentna poruka izbori za par sekundi pod suncem jeste da se „optimizije“, odnosno upravo da se upodobi, upriliči i uobliči u jednu likovnu „infobombu“ i da se nada da će njena eksplozija biti dovoljno jarka i vidljiva da na trenutak na sebe privuče naš inače bespomoćno izgubljeni fokus.

Kao da situacija nije bila dovoljno beznadežna i pre, kao katalizator u ovaj heraklitovski košmar dodata je tzv. „veštačka inteligencija“, odnosno čitava porodica „automatskih generatora slika“, koje su omogućile famoznim „donosiocima odluka“ da nas svojim vizualnim informacijama bombarduju neuporedivo brže, a neuporedivo jeftinije, na taj način dodatno razarajući strukturu naše vizualne spoznaje, ali i ostavljajući u procepu veliki broj umetnika i grafičkih radnika, čiji je posao i inače bio veoma nezahvalan, naporan i nedovoljno isplativ. Međutim, ni čovečanstvo nije pasivno gledalo kako se matriks jeftinih slika i teksta menja za matriks još jeftinijih slika i teksta koje predstavljaju derivat već postojećih internet sadržaja. Mi, potrošači, konzumenti i recipijenti, mi, pasivna publika, počeli smo da reagujemo na ovu reestetizaciju prostora koji nas okružuje. I naša reakcija je bila – estetska.

Kako se moderna vizualna komunikacija prilagođava poplavi automatski generisanih slika, kako prepoznajemo „lažnu“ o „prave umetnosti“, zašto nam se veštačka umetnost ne dopada i kako se likovna estetika prilagođava novonastalim okolnostima „neograničene reprodukcije umetnosti“, razgovaraćemo sa multidisciplinarim umetnikom i estetičarem Srđanom Šarovićem.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić