Razumevanje, prevođenje i magijska moć (engleskog) jezika

„Koliko jezika znaš, toliko vrediš“, ponavljali su nam naši roditelji kada smo bili deca, a i mi, verovatno, nešto slično pričamo svojoj deci – uz jedan mali dodatak. Kada im objašnjavamo da je lepo i poželjno govoriti, čitati i razumeti „što više jezika“, uobičajeno je da dodamo nešto poput „naravno, engleski se podrazumeva, engleski se mora znati“. Ova nezaobilaznost i neumitnost najvećeg svetskog jezika, jezika čije se učenje u školama u Srbiji počinje već u prvom razredu osnovne škole (u Beogradu je čak uvedena nastava engleskog jezika u vrtiće) ima i svoje negativne posledice po samu anglojezičnost – sve češće se može čuti da je engleski toliko sveprisutan, pa samim tim i nema naročite potrebe da se posvećuje njegovom učenju, jer će se, ovako ili onako, „pokupiti usput“. Ali „ovako“ nije isto što i „onako“, i način na koji se engleski jezik kao, jelte, „the strani jezik“ užljebljuje u srpsku slovesnost i kulturu otvara veliki broj jezičkih, ideoloških, ali i filozofskih pitanja.

Priča postaje još zanimljivija kada se pogleda iz perspektive izučavanja i praćenja drugih jezika. Znanje ruskog, španskog, kineskog, pa čak i nemačkog jezika više nije imperativ za bilo šta, pa samim tim kultura ovih jezika ostaje u okvirima fascinacije, strasti, ljubavi, posvećenosti i radoznalosti. Samim tim, kulturni mostovi koje naši slavisti, hispanisti, skandinavisti, arabisti i ostali uspostavljaju sa kulturama čije jezike izučavaju mnogo više podsećaju na kulturne dijaloge starih vremena – dijaloge kojim su rukovodili akademski obrazovani zaljubljenici u strani jezik i kulturu – nego što je to slučaj sa haotičnim, neobuzdanim i nekontrolisanim prodorom engleskog u sve pore srpskog kulturnog života.

Koliko vredi znanje stranih jezika (u eri Četdžipitija), šta danas podrazumeva prevođenje sa jednog jezika na drugi, kakvom magijom raspolaže engleski jezik u srpskoj kulturi i jezičkim praksama, i kakve ćemo jezike govoriti u budućnosti, pitaćemo profesorku hispanistike i prevoditeljku Anu Kuzmanović Jovanović.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić