Mermer, mesing i šarene kravate – o antikolonijalnoj estetici SRJ

U popularnoj kulturi postpetooktobarske Srbije, kako to mladi vole da kažu, „borila su se dva vuka“. Sa jedne strane, nova, revolucionarna kulturna elita proglašavala je devedesete godine za period mraka i zle čija je kultura u svim svojim oblicima – a pre svega ozloglašenom turbofolku – služila samo održavanju „zlikovačkog i nenarodnog režima Slobodana Miloševića“ na vlasti. Sa druge strane, alternativa nije bilo mnogo, a nova politički korektna kulturna produkcija kvalitetom nije bila u stanju da parira staroj, pa su direktori televizija, u to vreme još uvek glavnih rasadnika kulture, bili prinuđeni da repriziraju sadržaje iz devedesetih i ranijih perioda, nehotice doprinoseći uspostavljanju njihovog kultnog statusa. Devedesete su tako postale istinski Tamni vilajet za postpetooktobarsku elitu – ko ponese nešto, kajaće se; ko ne ponese, kajaće se.

Odnos prema ovim „simbolima Miloševićevog vremena“ vremenom se upadljivo menjao. Još tokom samih devedesetih i u ranim dvehiljaditim, ovi kulturni proizvodi – muzika, filmske serije, spomenici i arhitektura – bili su podvrgnuti ruglu i podsmehu, iznošeni kao primer „neprilagođenosti“ srpskog društva „životu normalnog sveta“. Kada je tranzicija uhvatila maha i kada su na scenu stupile prve generacije koje se „mračnog doba“ ne sećaju, ali se sećaju revolucionarnog revizionizma i nadmene kulture „nacionalnog prevaspitanja“ i „dekontaminacije“, javno iskazivanje afiniteta prema – prvo muzici, a zatim i drugim aspektima SRJ-ikonografije – postalo je neka vrsta „pankeraja“, lak način da se „sablažnjavaju matorci“ i da se „podriva sistem“. U naše vreme, međutim, preživela srpska kultura iz ovog perioda dobila je patinu klasika i počela da se tretira kao kulturni etalon – generacije muzičara rođenih nakon 5. oktobra imitiraju turbofolk ikone devedesetih, spomenici i arhitektura devedesetih postaju predmet snažne nostalgije, jarka i šarena moda se vraća u, pa, modu, a Bolji život, Srećni ljudi i Porodično blago postižu viralnost na jutjubu i tiktoku o kakvoj nove srpske serije i filmovi mogu samo da sanjaju.

Kakva je bila estetika perioda SRJ, po čemu je nalikovala, a po čemu je odudarala od trendova svog vremena, na koji način se rekontekstualizuje u naše vreme, i da li je njena estetska vrednost univerzalna ili politički relativizovana, razgovaraćemo sa dizajnerom, esejistom i filozofom Ognjenom Lopušinom.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić