Pobeda, ponos, kultura sećanja – o rekontekstualizaciji Devetog maja

Kada je Rusija nakon pada Berlinskog zida nastavila da redovno obeležava Dan pobede vojnim paradama, to je u zemljama zapada, koje su u to vreme uživale u blaženstvu „kraja istorije“, doživljeno kao neka vrsta kulturološkog bizara i grčevitog držanja za prošlost poslovično konzervativnih i uvek-već-zaostalih Rusa. Kada je Rusija počela na Crveni trg ponovo da izvodi vojnu tehniku, to je sa druge strane Atlantika već bio poziv na uzbunu. Vremena su se ubrzano menjala i uskoro je zaboravljena jubilarna parada 2005. godine, na kojoj su prisustvovale ugledne zvanice iz zapadnog sveta, na kojoj ruski vojnici nisu nosili oružje (osim trofejnog iz Drugog svetskog rata), a u kojoj su poslednji put učestvovali i sami veterani – ovaj put provezeni u legendarnim kamionima ZIS-5 na oduševljenje i uz aplauze okupljene publike.

Dvadeset godina kasnije, Parada 9. maja postala je potpuno drugačija zverka. Pored sećanja na žrtve Velikog otadžbinskog rata – u kome je SSSR izgubio vrtoglavih 27 miliona ljudi, od toga skoro dve trećine u genocidu koji su na okupiranoj teritoriji sprovodili Nemci i njihovi domaći saradnici – Parada je postala demonstracija sile, pritom ne samo vojne sile u uslovima kada ruska vojska učestvuje u najmasovnijem ratu nakon ’45. godine, već i geopolitičkog uticaja. Crvenim trgom marširale su oružane snage novog geopolitičkog bloka – Kine, Vijetnama, Egipta, Mjanmara i Mongolije, i dok je u Nemačkoj policija hapsila ulične svirače koji sviraju sovjetsku himnu, povorka Besmrtnog puka prolazila je – Teheranom.

Koliko je naše doba zainteresovano za istinu o Drugom svetskom ratu, koje činjenice su preživele promene duha vremena, šta kultura sećanja na pobedu nad fašizmom znači Rusima, šta Kolektivnom zapadu, a šta Globalnom jugu (a šta Srbima), i da li smo već ušli u ciklus ponavljanja istorije koju smo zaboravili, razgovaraćemo sa istoričarem Miloradom Sretenovićem.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić