Estetika i ideologija – o politički lepom i ružnom

Ne samo da je samorazumljivo da ideologije imaju svoju estetiku, nego je određena politička estetika obično najlakši način da se prepozna nečija ideološka pripadnost, politički stav, ili, kako se to danas uobičajeno naziva, „politika identiteta“. Pre dvesta godina smo imali buržoaski stil oblačenja, pre sto godina smo imali arijevske standarde lepote, pre pedeset godina protestnu muziku, dok danas sa lakoćom prepoznajemo „feminističke frizure“, „tradicionalnu muževnost“, ili „liberalni dizajn“. Estetika je nezaobilazni deo našeg političkog jezika, a svoju ideološku pripadnost i (kulturološki kontekstualizovanu) etičku vrlinu signaliziramo (sic!) preko upadljivog konformiranja određenim standardima lepog i ružnog.

Ova priča postaje neuporedivo kompleksnija kada se u politički diskurs uvuku različiti umetnički pravci. U Srbiji je gigantomahija koja se vodi između pristalica uslovnog „rokenrola“ i uslovnog „turbofolka“ jedan od najbespoštednijih ideoloških konflikata u zemlji. U SAD se brutalizam i modernizam u arhitekturi vezuju za levicu, a Ar Deko, neoromantizam i neoklasicizam za desnicu, pa se vode ogorčene bitke za „vizualni identitet“ američkih gradova. Na globalnom nivou, a pogotovo u svetu video-igara, standardi ženske lepote postaju bojište oko koga se strastveno sudaraju glavama pripadnici liberalnog i tradicionalnog pogleda na svet.

Koja je veza estetike i ideologije, kako se lepo i ružno koristi u politici, kako estetske mode korespondiraju sa istorijskim epohama i na koji način se manipuliše estetskim predstavama u cilju političke indoktrinacije, razgovaraćemo sa filozofom Lukom Rudićem.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić