Otvaranje sezone prenosa iz Metropolitena

Rihard Štraus (1864‒1949) komponovao je impresivan broj orkestarskih dela i pesama pre nego što se okrenuo operi. Posle dva rana promašaja, Saloma iz 1905. godine bila je prava pozorišna senzacija, te je Štraus u velikoj meri posvetio ostatak karijere muzičkoj sceni. Njegova naredna opera, Elektra, iz 1909, označila je početak saradnje sa piscem i dramaturgom Hugom fon Hofmanstalom (1874‒1929), što će rezultirati jednim od najznačajnijih partnerstava u operskoj istoriji.

Njihov četvrti zajednički projekat bio je u mnogo čemu najambiciozniji: simbolična, poučna priča o ljubavi i braku koja se odvija u bajkovitom svetu u više dimenzija. Pet glavnih uloga sadrže ogromne vokalne zahteve čak i prema Štrausovim visokim standardima, dok izazovi za orkestar i scensku produkciju čine tu operu jedinstvenom u celokupnom repertoaru.

Radnja opere Žena bez senke, čija je premijera bila 1919. u Bečkoj državnoj operi, smeštena je u mitsko carstvo jugoistočnih ostrva. Priča se odvija između skromnog doma bojadžije i njegove žene, zatim carske palate, šume i pećine ispod kraljevstva božanstva iz sveta duhova Kejkobada. 

Ta bajka nema nikakvu socijalnu konotaciju. Kao i u slučaju Arijadne, Hofmanstalova imaginacija bila je koncentrisana oko dva ženska tipa – jedan se odnosi na duh iz bajke, krajnje eteričan, a drugi je potpuno ovozemaljski i punokrvan. Osim njihovih zbunjenih muževa i ambivalentne Dadilje, ostale uloge su u funkciji lokalne boje i božanskih komentara. Etička priča je zapravo koncentrisana na unutrašnje, psihološke slabosti, a trenuci prave akcije su retki. Pa ipak, Hofmanstal je zahtevao epske dimenzije opere.

Tako Štrausova partitura predviđa izuzetno veliki izvođački aparat uključujući duvački ansambl na sceni, uz orgulje i zvuk groma, pored samog simfonijskog orkestra koji podrazumeva i glas harmoniku, dve čeleste, te brojnu sekciju udaraljki sa kastanjetama, gongovima i dr. Štraus je, međutim, shvatio da nema dramatskog opravdanja za bilo kakve ogromne izlive zvuka. Čak i na trijumfalnom završetku egzaltirane protagoniste prate samo njihova nevidljiva, nerođena deca, pre nagle kode u diminuendu namenjene glasovima duhova. Drugim rečima, i pored tog velikog orkestarskog aparata, Štraus je veliki deo partiture koncipirao u delikatnom kamernom zvuku. Vokalni part je podjednako jedinstven, te pet glavnih uloga zahtevaju veliku snagu, izdržljivost i muzikalnost. Pored toga što moraju da se probiju kroz ponekad gustu orkestraciju, pevači treba da ostvare i elegantna i delikatna tumačenja. Maestro Janik Neze-Segen predvodi ansambl Meta u izvođenju ovog Štrausovog velikog mitološkog epa, vrhunskog izazova i za soliste i orkestar. A spektakularni tercet soprana predvodi vokalne protagoniste – Elza van den Hiver kao eterična Carica, Liza Lindstrom kao žena bojadžije Baraka, i Nina Steme kao Dadilja. Posle velikog uspeha u Vagnerovom Prstenu i Majstorima pevačima, bariton Mihael Fole tumači Baraka, tenor Rasel Tomas je Car, a bas-bariton Rajan Spido-Grin je Glasnik kralja duhova Kejkobada.

U pauzama prenosa ćemo više govoriti o saradnji Štrausa i Hofmanstala, i najaviti naredni prenos. Urednice su Maja Čolović Vasić i Gorica Pilipović.

SEZONA PRENOSA IZ METROPOLITENA 2024-25.

Svi prenosi počinju u 19 časova.