„Disko Elizijum“ – filozofija kao video-igra

Kada bi se video-igre uzimale u obzir za književne nagrade, „Disko Elizijum“ bi dobio i „Nobela“, i „Pulicera“, i „Nebjulu“. Kada bi se uzimale u obzir za filmske nagrade, osvojio bi Kan, Veneciju, i „Oskare“ u svim kategorijama od fotografije do muzike, preko režije, scenarija i glavnih uloga. Da se „Disko Elizijum“ pošalje na Pitijske igre u Delfe, vratio bi se ovenčan maslinovim vencima. U pitanju je delo koje ne samo da je jednom za svagda rešilo debatu o tome „da li su video-igre umetnost“, nego je istovremeno dokazalo da video-igre mogu biti i – filozofija.

Igra koju je 2019. godine objavio, a 2021. godine dopunio i doradio estonski studio ZA/UM, postala je jedna od omiljenih tema među filozofima i teoretičarima umetnosti. Dizajnirana je kao ulje platnu, smeštena u izmaštani paralelni svet po uzoru na međuratnu Evropu, napisana kao kad bi Marsel Prust pisao scenario za True Detective nakon što je završio masterklas o književnosti Dostojevskog na radničkom univerzitetu u Havani, i to nije sve. Ono što je predmet igre manje je rešavanje misterioznog ubistva pripadnika privatnog obezbeđenja za vreme štrajka lučkih radnika u pauperizovanom priobalnom naselju Martinez izmišljenog insulindijskog grada Revašola, a više nastojanje da se rekonstruiše psiha i pamćenje detektiva Harijera „Harija“ Duboaa, iz Odeljenja za krupne delikte 41. stanice Građanske milicije Revašola, koji se budi u nepoznatoj prostoriji sa amnezijom nakon tri dana teškog pijančenja.

O tome zašto je „Disko Elizijom“ igra koju filozofi izdvajaju u odnosu na sve ostale, na koji način ona pomera granice pripovedačke umetnosti i redefiniše modernu književnost, kao i o tome koliko nam igra i mašta mogu pomoći da se uhvatimo u koštac sa velikim filozofskim problemima našeg vremena, razgovaraćemo sa filozofom Stefanom Đukićem.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić