Bratislav Milanović

Povodom velikog jubileja naše kuće, 100 godina Radio Beograda u goste nam dolazi književnik i novinar Bratislav Bata Milanović. On je od detinjstva vezan za Radio, prvo kao slušalac a zatim kao dugogodišnji urednik u Radio Beogradu. 

„Radio je u našu kuću uneo moj stric, lekar, koji je tog leta kupio sekreter sa radio aparatom i gramofonom.  Nama je poklonio svoj gotovo nov prijemnik. Mojoj radosti  nije bilo kraja. Izjurio sam napolje. Trčao sam oko zgrade u kojoj smo stanovali i vikao: radiooo, radiooo, mi imamo radiooo!... Imao sam tada šest godina. U naš stan su se, iz radija, useljavali razni ljudi, on se pretvarao u kancelariju, školu, čekaonicu, autobus, voz, kamionsku kabinu.

Preda mnom su se otvarali prostori kakve nisam, ni slutio: video sam prašume u Africi, pentrao sam se na najviše planinske vrhove, probijao se sa Amundzenom kroz olujne vetrove prema Severnom polu dok su pored mene, upregnuti u sanke, dahtali psi. Mogao sam da zamislim i slonove, tigrove i majmune koji su govorili. Nije mi jedino bilo jasno kako to, ujutru, baš u sedam i deset, iz dana u dan, cvrkuće slavuj.

Mnogo kasnije slušao sam u sobi studentskog doma „Mika Mitrović" jednu od najlepših emisija poezije koju je Radio Beograd ikada imao, a sada je više nema – Pretponoćni trenuci. Retko se događalo da budem u prilici a da ne odslušam petnaest minuta sjajno interpretirane i za radio, jednostavnim sredstvima, ali maestralno, obrađene stihove. Još i sad pamtim sliku iz tesne studentske sobe i glas Branka Vujovića koji govori Rilkeovu pesmu  „Jesen" u prevodu Branimira Živojinovića:

... i teška zemlja pada noću

 iz roja zvezda u samoću.

Svi mi padamo,  pada ruka, pad

u svakom od nas živi neizbežno,

al ipak neko beskonačno nežno

padanju ovom daje smer i sklad.

Imao sam tada utisak da čujem štropot zemlje koja se iz treperavih i tajanstvenih, ozvezdanih visina ruši na sve nas poput kakve ogromne zavese... Ko zna koliko sam puta pre toga pročitao tu Rilkeovu pesmu. Tad sam je zapamtio kao deo jedne neponovljive atmosfere, posebnog „štimunga" te večeri u kojoj smo bili sami Radio Beograd i ja ophrvan retkom melanholijom... I sada, kad se setim tih Rilkeovih stihova, imam istu vizuelnu predstavu: zavesu od zemlje koja se iz mirnog neba, sa bezazlenih zvezda, spušta na gradove, reke i njihove mostove, na moj krov, poput zavese od kiše koja se može videti leti dok se pljusak obara na neki predeo u daljini...

U tome je bila, i u tom prostoru je ostala, draž radija kao medija. 

Usuđujem se da kažem neprevaziđenog  

 Mi imamo radiooo!" 

„Radio sam ceo svoj radni vek u toj oazi kulture i umetnosti, sarađivao sa najvećim imenima iz sveta književnosti, moj boravak se poklonio sa zlatnim dobom Radio Beograda, to je obogatilo moj život i život mojih prijatelja i kolega, Petra Pajića, Radomira Brajkovića, Ljubomira Simovića…“ kaže Bratislav Milanović, nagrađivan pesnik, čije su knjige prevedene na mnoge svetske jezike.

O zlatnom dobu Radio Beograda, urednicima i gostima, poeziji ali i o Književnim novinama koje sada uređuje, Bratislav Milanović govori za Klub 2.

Emisiju uređuje i vodi Milena Božović Manić