Velika ljubavna priča

Jedna od najpoznatijih muzičkih obrada čuvene Šekspirove tragedije premijerno je izvedena u pariskom Teatru lirik 1867. Guno je prvi put pomenuo da bi mogao da komponuje operu na tu temu u jednom pismu tri godine ranije i njegovi libretisti – Žil Barbije i Mišel Kare – potrudili su se da završe svoj deo posla tokom prva tri meseca 1865. Za razliku od verzije Feličea Romanija za Belinijevu operu Kapuleti i Monteki iz 1830, koja je samo u osnovnim naznakama vezana za Šekspirov tekst, Gunoova opera se čvrsto drži dramskog originala. Naime, kao i u nekim svojim ranijim projektima, Barbije i Kare su direktno prenosili stihove iz književnog predloška u libreto. Pa ipak, nijedan francuski prevod među mnogima koji su bili dostupni u to doba, ne može se sa sigurnošću označiti kao njihov izvor.

Gunoove najuspelije opere – Faust, Mirej, te Romeo i Julija – predstavljaju njegov lični hibrid postojećih formi na francuskoj muzičkoj sceni. Sve tri su, pa i Romeo i Julija, u početku imale govorene dijaloge koji su, u različitim trenucima njihovog nastanka, pretvarani u rečitative, ako ne i više od toga. I horski prolog, koji je Guno preuzeo direktno od Šekspira, kao i Berlioz nešto ranije u svojoj istoimenoj dramskoj simfoniji, dodat je tokom proba. Isto važi i za čuvenu Julijinu valcersku ariju Želim da živim koja je nastala iz banalnog razloga što pevačica koja je tumačila naslovnu ulogu nije bila u stanju da izvede prvobitno zamišljenu veliku dramsku ariju.

Gunoovo delo je i najuspelija muzičko-scenska verzija dotične Šekspirove tragedije. Ali, dok je Šekspir u svojoj drami, u centar pažnje stavio pravo na ljubav van svih društvenih barijera, Guno se koncentrisao na moć muzike i ljudskog glasa da bi izrazio ljubav na jedan transcendentalniji način. Bio je pod uticajem Riharda Vagnera i prihvatio njegovu ideju da je ljubav ne samo romantična strast, već i spiritualna čežnja ka neizrecivom. Zato je koncipirao četiri velika ljubavna dueta, u svakom činu po jedan, svaki u svom muzičko-dramskom raspoloženju i obliku. Postoji i kratak završni susret u grobnici u V činu, kojeg kod Šekspira nema. Naime, kraj je izmenjen u odnosu na original – kod Šekspira Romeo umire pre Julijinog buđenja, a u operi Romeova smrt dolazi tek pošto se Julija probudi.

Romeo i Julija su istog trenutka postali Gunoov spektakularni uspeh. Pošto je premijera održana za vreme Svetske izložbe u Parizu koji je bio preplavljen posetiocima iz unutrašnjosti i inostranstva, opera je prikazivana pred prepunom dvoranom iz noći u noć. Ubrzo su usledila izvođenja i u Londonu te nemačkim gradovima, da bi delo, a za razliku od većine od Gunoovih 12 opera, zadržalo svoje stalno mesto na repertoarima do današnjeg dana. U Metropolitenu je prvi put prikazano 1891, prilikom otvaranja sezone i tako je ostalo godinama. Ovoga puta u naslovnim ulogama slušaćemo Nadin Sijera i Benžamena Bernema, a dirigovaće muzički direktor Meta Janik Neze-Segen. 

Urednice prenosa su Maja Čolović-Vasić i Gorica Pilipović.