Učiteljica i kurtizana – o cikličnosti i neponovljivosti istorije

Neočekivana posledica intervjua koji je američkom novinaru Takeru Karlsonu dao ruski predsednik Vladimir Putin bilo je otvaranje globalne filozofske rasprave o tome na koji način dugoročni istorijski procesi determinišu događaje u sadašnjosti. Putinovo objašnjavanje situacije u Ukrajini počev od vremena Rjurika otvorilo je delikatno pitanje o tome gde povući granicu u razmatranju „istorijskog konteksta“ nekog savremenog događaja. Na sličan način, u jednom intervjuu od pre dvadeset godina, Umberto Eko je na pitanje „da li smo najzad prevazišli podelu na Istočnu i Zapadnu Evropu“ odgovorio da „još uvek nismo prevazišli podelu na Istočno i Zapadno rimsko carstvo“. Ovaj odgovor je utoliko neobičniji, ako se ima u vidu da je iznesen u vreme koje je jedan drugi filozof – Fransis Fukujama – slavodobitno proglasio za „kraj istorije“. Naspram zemalja koje su u to vreme pretendovale na to da su „završile svoj istorijski razvoj“ nalazili smo se mi – tzv. „zemlje u razvoju“ – kojima strani ambasadori i političari često prebacuju da „moramo gledati u budućnost, a ne u prošlost“ i upozoravaju nas na potencijalno štetni i remetilački faktor tzv. „viška istorije“.

Kako nas tačno istorija „uči životu“, koliko se ponavlja u ciklusima, a koliko je neponovljiva, koliko istorije je previše, a koliko premalo, i zašto istoriju više volimo da prekrajamo nego da je učimo, sve su to pitanja koja ćemo postaviti politikologu Stevanu Gajiću.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić